Registracija
GoraSavina.com vam pomaže da se povežete sa drugim ljudima iz vašeg života.

Било би лепо да повремено представимо овде знамените људе пре комунизма. Има их доста, али их је комунизам потиснуо и брисао из историје као би била створена слика да не постоји ништа пре партије и да живот није постојао пре Тита, а да је Србија из турског ропства и раскалашних династија краљева изронила право у благостање и дисциплину комунизма. 

 

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Милош Савчић

(Свилајнац, 26. јул/7. август 1865 — Београд, 9. март 1941)

Један од најбогатијих Европљана свог времена, министар грађевина, градоначелник Београда, грађевински инжењер, предузетник, саветник, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији.

Рођен је у Свилајнцу, у Ресави, 26. јула/7. августа 1865. године, од мајке Јелене и оца Теодора. Отац му је био добростојећи трговац. 

У родном месту је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије, у Београду је 1885. завршио реалку, а у Минхену 1889. Високу техничку школу.

Након завршених студија, на позив професора Леве, који је у Високој школи предавао путеве и железнице, остао је још две године у Немачкој, радећи на изградњи баварских државних железница. Као младом инжењеру Србину, такав посао је представљао ретку почаст, али и изузетну прилику за стицање солидне праксе. Међутим, као страни држављанин, није могао да постане државни чиновник, могао је да ради само као контрактуални (на уговор).

Године 1891. због мајчине смрти је одлучио да напусти посао на баварским железницама и оде у Србију. У то време је требало да пређе да ради код Ајфела, који је након изградње чувене Ајфелове куле стекао светски глас. Пошто је посао требало да започне у мају наредне године, како би искористио слободно време, отишао је на одслужење војног рока, који је по закону требало да трајао пет месеци, или мање, у случају да се раније положи официрски испит. Међутим, пао је на практичном делу испита, на коме је добио за задатак да обележи троугао на терену и пошто је задатак решио на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са Ајфелом.

Познатији пројекти: 


  • Изградња кланице у Београду
  • Стругара у Београду
  • Осигуравајуће друштво „Србија”
  • Врачарска штедионица
  • Фабрика вагона

 

Остали предратни пројекти

Захваљујући Савчићевом спретном руковођењу, банка је 1909. године своје пословање проширила и на бродарство и речни превоз песка и шљунка, који су били веома тражени у грађевинској индустрији. Најпре су набављене две дрвене лађе, а касније и бродови, шлепери, ремолкери, багер и елеватор, који су служили за транспорт и истовар песка, шљунка, као и дрвне грађе, која је стизала са Таре.

Исте године основана је Фабрика стакла у Костолцу.

Савчић је у том периоду постао и потпреседник Управног одбора Привилеговане извозне банке, која је 1911. са Прометном банком основала Друштво за техничка предузећа, при чему је Савчевић постао његов технички директор. Друштву је на јавној лицитацији поверена изградња пруге Ниш—Књажевац у дужини од 60 km, са 39 тунела и 20 мостова. Градња је прекинута за време Балканских ратова, а настављена је 1915. године форсираним темпом, због стратешког значаја, да би се Ниш повезао са Дунавом. Због важности пруге, радове су посећивали разни политичари, па чак, у то време регент Александар. Пробијено је 1200 m Грамадског тунела, а у радовима је учествовало око 5—6.000 ратних заробљеника. Те године је завршено 90% предвиђених радова.

Током изградње пруге пронађене су богате наслаге каменог угља у подножју планине Тресибабе. Од 1909. до 1915. вршена су само испитивања, а 1915. Савчић је од државе добио повластицу за експлоатацију 150 рудних поља на тој територији, која је због рата и неизграђене пруге морала да буде одложена. За време окупације, рудник Тресибаба су експлоатисали Бугари, а касније и Немци. До изградње пруге угаљ се транспортовао волујским колима.

Године 1905. био је један од оснивача нове Самосталне радикалне странке.

У периоду 1905—1911. и 1923. године је био народни посланик , као члан Самосталне демократске странке, а у периоду 1908—1909. министар грађевина.

Извор: Википедија

Погледајте обавезно и видео: https://youtu.be/xxDNcFfHzHo

 

Poslednja izmena Maj 18, 4:16 pm od ivan.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Теокаревићи 

Теокаревићи су пореклом из из Албаније одакле се Теохар доселио у Параћин. Славе Св. Николу.

Димитрије Теокаревић

Димитрије Мита Теокаревић (на слици), народни посланик и председник Општине Лесковац. Основао је прву фабрику гајтана у месту Стројковце, а касније и Вучју код Лесковца. У Параћину је 1921. основао предузеће под називом " Влада Теокаревић и комп“, односно подигао фабрику текстила.

Његови синови су Влада, Лазар и Славко, а кћерка је била удата за Николића чији син је инж. Предраг Николић.

Влада Теокаревић

Влада Теокаровић био је индустријалац из Параћина.

Влада Теокаревић и комп. су биле фабрике за производњу свих врста тканина у Параћину и Вучју код Лесковца, као и велелепне продавнице штофа у Београду.

Теокаревићи су одмах после Првог светског рата одлучили да прошире пословање - Димитрије - Мита Теокаревић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са синовима Владом, Лазом и Славком подигао је 1921. године у Параћину сопствену фабрику. Заправо, он је за себе задржао фабрику гајтана у Стојковцу, касније Вучју, а у Параћину основао предузеће под називом „Влада Теокаревић и комп." Мита Теокаревић је припремио своје синове за посао индустријалца. Сви су се образовали у Немачкој, Француској, Белгији и Енглеској. Тамо су изучили најмодернију технологију текстилне индустрије и то своје знање применили у новој фабрици. Индустрија Теокаревић је врло брзо освојила производњу свих врста вунених тканина, а оријентација је била на сигурно Министарство војске, којем испоручује тканине и готове моделе. Вредност целокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана. Фирми 1928. године приступа и сестрић Владе Теокаревића, инж. Предраг Николић који, осим свог у Енглеској стеченог знања, доноси и пет милиона динара у новцу и машинама. Граде се нови енергетски капацитети, проширује ткачница, дозиђује и друг спрат на предионици чешљаног предива. Према Теокаревићима највише је ишла на руку протекционистичка политика државе према домаћој индустрији. Домаћи произвођачи, а међу њима и текстилци, били су заштићени високим царинама. Тим пре што је 1920. године од укупног увоза на текстил одлазило 49,55 одсто. Вредност фабрике је за три године дуплирана. После Другог светског рата, судском одлуком Компанија прелази у државну својину, а потом у друштвену својину, и добија име „Бранко Крсмановић“. Влада Теокаревић је био хапшен после рата, али касније пуштен и живео до средине седамдесетих година прошлог века.

Имања

Вредност целокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана.

Извор: Википедија

Погледајте и одличан видео који је о Теокаревићима снимио Милан Стронгман: https://www.youtube.com/watch?v=jPAFGI7HeCM

 

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Сава Поповић Текелија

Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761 — Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач једне од највећих задужбина изван Србије - завод Текелијанума, председник Матице српске, племић, царски тајни саветник и "златне оструге витез", правник, филантроп и ктитор.

Године 1831. поред наведених титула Сава је и "Славних Комитатов Арада, Чанада, Чонграда, Торонтала, Темеша, Бихара и прочаја (других) Табули Судејскија присједатељ" (члан) и "Гетинскога Ученог Содружества" члан.

Приметио је књижевник естета Вељко Петровић, за великана Саву Текелију: био је последња фигура старинског српског великаша, а, у исти час, и прва, изразита фигура модерног нашег човека.

Порекло
Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди. Назив Текелија српски историчар Алекса Ивић везује се старо село Тукуља на Чепелској дунавској ади, надомак Будимпеште, где су изгледа некад живели Срби Поповићи.

Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је тада поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини (брату Остоји и његовој породици) и потомству даровао племићку титулу 1706. године због јунаштва за време Ракоцијева устанка. Неколико година након тога Поповић, као део презимена се губи.

Биографија
Сава Текелија је рођен 17/28. августа 1761. у Араду (тада Хабзбуршка монархија, данас Румунија). Био је син Јована Текелије граничарског официра (поручника) и угарског спахије и Марте рођ. Ненадовић, синовице митрополита Ненадовића.

Сава је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је затим учио у Будиму. Студира мађарска права у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао и постао први Doctor juris не само от Србаља него и от Маџара који нису били професори универзитета. Сава се 1787-1788. године бавио у Русији, где је на позив стрица руског генерала Петра Текелије отишао. Стриц је прво желео да га учини својим наследником, али од споразума није било ништа. Млади Текелија је искористио прилику да обиђе Русију и њене градове, Москву и Санкт Петерсбург. Током 1779. и 1780. године боравио је у Будиму слушајући филозофију и учећи да црта. Успешно се бавио цртањем до краја живота. Волео је да слика портрете и пејзаже. Покушао је у Бечу да се упише на Инжењерску академију, али није примљен јер је био престар. У Бечу је изучавао природне науке (пре свега анатомију, хемију и ботанику), математику, свирао је на флаути. Паралелно је учио више језика (француски, италијански и шпански), тако да се за њега може рећи да је био полиглота.

Каријеру је млади Текелија почео у државној управи 1790. године, као виценотар Чанадске жупаније, а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Био је касније више жупанијских скупштина "присједатељ" (члан). Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. године подноси оставку на државну службу и 1802. године напушта политички живот. Повлачи се у Арад, у своју кућу као и на своја имања, за која су се његови родитељи 26 година судили, да би их осиромашене повратили. Носио је племићки предикат: "От Визеша и Кевермеша". Сава је наследио од оца пустару Кевермеш са 4374 јутра, и на Визешу имао још 1898 јутара земље. То властелинско добро је представљало капитал од 250.000 ф. Осим тога имао је у кућама, магазину, виноградима, "марви" и вину још вредност од 130.000 ф. Његов капитал је према томе износио око 400.000 ф. Под старе дане Сава је поменуте пустаре уступио својим синовцима, под условом да му сваки по 15.000 ф. годишње исплаћује као надокнаду.

Тада је почео да се у већој мери интересује за свој народ. Посебно се заинтересовао за његову судбину када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена.

Као присталица Доситеја Обрадовића, са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу. Остало је забележено да је био против Вукове језичке реформе и тврдокорно је заступао славеносрпски језик у науци и књижевности. Био је присталица идеје просвећеног апсолутизма и „њен последњи представник и поборник међу Србима“.


Гроб Саве Текелије у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Араду
Изабран је за доживотног председника Матице српске када је имао 77 година. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској. У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској. У Галерији Матице српске чува се његова "Поклон-збирка" (1843) коју су чинили 11 портрета чланова породице и албум цртежа који је Сава израдио током својих путовања по средњој Европи.

Сава је 1813. године намерио да се жени, да би се фамилија одржала. Оженио се након много бирања, када се вратио са Бечког конгреса. Његова изабраница била је млада Амалија Безег, из села Хајник, код места Рибара, у Зомољској жупанији. Била је то лутеранка из помађарене словачке породице, са којом се "слабо разумео". Узео ју је за жену, иако му се није свидела, јер му је наводно досадило тражење. Убрзо по склапању брака, између њих се изродио раздор који је довео до тога да Сава 1821. године затражи судски развод брака. Но добије неповољну пресуду, и тако је био код жене без жене и остане код супруге без деце. Судска парница се водила још десет година, до 1830. године уз велике непријатности и трошак.

Знаменити Србин умро је изненада и без дужег боловања ("после четиричасне болести") са 88 година 21. септембра 1842. године у својој кући у Араду. Гроб му се налази у цркви Св. Петра и Павла у Араду. Ову цркву (првобитну) звану "Текелијина", је изградио његов прадеда оберкапетан Јован, одмах по доласку у Арад 1698. године. Сава је ту цркву дограђивао и украшавао - додао високи звоник и звоно (1822). Текелије су били ктитори цркве Св. Петра и Павла, све док им се није угасила мушка лоза 1844. године, и то смрћу Савиног синовца Петра Текелије у Бечу.

 Извор: Википедија

Poslednja izmena Jun 14, 2:44 pm od ivan.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Бранислав Петронијевић

Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 25. март/6. април 1875 — Београд, 4. март 1954) био је српски филозоф, академик.

Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.

Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.

Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Извор: Википедија

Poslednja izmena Jun 21, 3:27 pm od ivan.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Јелисавета Начић

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта.

Биографија
Рођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва. Породица је поседовала и куће у Хиландарској улици. Богата породица имала је кочије које су се изнајмљивале за свечане краљевске догађаје.

Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији. По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације као, неколико деценија пре ње, прва српска лекарка, докторка Драга Љочић. Јелисавета се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена, пошто су по закону државну службу могли добити само мушкарци, тј. само особе које су служиле војску. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902. са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица. Иако је била социјалдемократкиња и пријатељица Димитрија Туцовића, политичке ставове није јавно износила.

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској јер је 1913. на Теразијама подигла славолук у част повратка српске војске из балканских ратова на коме је писало Има још неослобођених Срба. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле су се преселили на Скадар, где је Лукај био министар у влади Есад Паше, пријатеља Срба, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата. Јелисавета се удајом потпуно одрекла своје каријере и постала највернија сапутница мужу. Тако је у Скадру заједно са њим учествовала у дизању устанка за ослобођење Албаније од италијанског утицаја. Након пропасти устанка они се 1923. године селе у Дубровник, где је Јелисавета живела до смрти. Доласком у Дубровник посветила се породици, подизању ћерке и неговању болесног мужа. Живела је од пензије која јој је после Другог светског рата додељена на иницијативу Савеза архитекакта Југославије, у знак признања за њен неспорни допринос пољу архитектуре. По другим изворима њена молба за пензију је одбијена.

Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године.[6] Умрла је сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору, пројектовала прву модерну школску зграду(Основна школа Краљ Петар Први у Београду - лепо једноспратно здање, са три фасаде и богатим чеоним улазом; изграђена је неколико година пре Првог светског рата), прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану. Пројектовала је чувено Мало степениште на Калемегдану, изграђено у првој деценији 20. века од уникатне врсте београдског гранита - керсантит - јединственог камена зеленкасте боје којег и даље има у напуштеном мајдану (Тешићев мајдан) у Рипњу.

Професионална достигнућа
Била је веома активна на професионалном плану. Као једина жена запослена у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, успешно је раализовала више пројеката. Трећу награду на конкурсу за идејно решење цркве Светог Ђорђа у Тополи добила је 1903. године Била је ангажована у радовима на уређењу Калемегдана према пројекту чувеног архитекте Димитрија Т. Лека. Јелисавета је на Малом Калемегдану пројектовала мале степенице, у необарокном стилу, које од Савске алеје воде до Париске улице. Поред степеништа њен рад је била и ограда савског шеталишта, изграђена са стилизованим вазама на каменим постаментима у духу сецесије. Та ограда је у Првом светском рату срушена.

Вероватно најмонументалнији пројекат Јелисавете Начић била је основна школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Када је 1906. завршена, школа је представљала један од најмодернијих школских објеката у Србији. Опремљеност учионица и помоћних просторија, као и хигијенски и наставни услови, били су на знатно вишем нивоу у односу на дотадашње школске објекте. О изузетности и успеху овог пројекта говори чињеница да је био изложен на IV југословенској изложби у Београду 1912. годне. Данас је ова зграда проглашена за културно добро и под заштитом је Унеска.

Кад је Београдска општина одлучила да распише конкурс за уређење Теразија, Јелисавета се одмах нашла на списку архитеката који би требало да осмисле читав нови концепт. По њеном пројекту, који је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића, читав простор Теразија је требало да буде подељен на два дела, а у центру тог простора требало је да се налази фонтана са Мештровићевим Победником. Радове на уређењу Теразија прекинуо је рат 1914 а Мештровићева скулптура Победника није постављена због згражавања јавности.

Прву зграду колективног становања за раднике на Балкану пројектовала је Јелисавета. Блок радничких станова за раднике комуналних служби Београдске општине налази се између улица Венизелусове, Комнен Берјактара, Генерала Махине и Херцег Стјепана. Састоји се из два низа објеката насталих у различито време. Први блок је изведен 1910. и 1911. а други низ објеката које је пројектовао општински техничар Балаш завршен је 1924. године. Овај комплекс постоји и данас и проглашен је културним добром.

Трг у Савамали испред зграде Београдске задруге пројектовала је 1911. али он није реализован.

По нацртима Јелисавете Начић 1912. изграђена је прва болница за туберкулозне болеснике, која се налазила на Врачару. Потреба за овако специјализованом болницом била је велика, пошто је у Београду од 1901. до 1910. у просеку годишње од туберкулозе умирало 500 људи. Зграда болнице је уништена у бомбардовању током Првог светског рата.

Јелисавета Начић се бавила и пројектовањем сакралних објеката. Тако је по њеним нацртима 1912-1913. саграђена црква посвећена св. Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову. У јужном делу цркве налази се спомен-плоча, која представља посвету архитекткиње српским војсковођама који су се борили на овим просторима:

„ Спомен-плоча осветницима Косова, војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Глигору Соколовићу, слава погинулима за Косово, архитекта г-ђица Јелисавета Начић. ”
Најзначајније Јелисаветино дело из домена сакралне архитектуре несумњиво је црква Александра Невског на Дорћолу. Радови су започети 1912. али су због рата убрзо и прекинути. Изградња је настављена 1927. Црква је саграђена у неовизантијском стилу.

Пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат срушен је за време Првог светског рата.

Јелисавета Начић је за потребе Београдске општине пројектовала и више приватних кућа у Београду, па се тако и данас могу пронаћи грађевине које су саграђене по њеним идејама и нацртима. Једна од њих је и кућа која се налази на углу улица Шафарикове и Ђуре Даничића. То је кућа Божидара Крстића из 1904., године. Још увек се можу видети кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45-а из 1904. године која је проглашена културним добром и кућа Зорке Арсенијевић из 1907. у Ломиној 46. Срушена је колективна стамбена зграда позната као кућа Арсе Дреновца из 1907. која се налазила на углу Косовске и Кондине улице и кућа М. Протића у дворишту Бирчанионове 13.

Извор: Википедија

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Димитрије Давидовић

Димитрије Давидовић (Земун, 23. октобар 1789 — Смедерево, 6. април 1838) био је српски политичар и дипломата, уставописац, новинар и публициста. Давидовић је каријеру у Србији започео као лекар и кнежев приватни (породични) секретар, наставио као кнежев државни секретар, истакао се у Цариграду као дипломата, да би своју делатност крунисао писањем Сретењског устава и стекао положај попечитеља (министра). Димитрије Давидовић је успео да постане прва личност уз кнеза Милоша Обреновића.

Димитрије Давидовић је рођен у Земуну, 23. октобра 1789. године, од оца Гаврила Георгијевића и мајке Марије. По Антонију Арноту (1838) потиче он "од старине Протића".

Рођен је у једноспратној кући која се данас налази на броју 171, на углу улице Главне и Каналске улице. Димитрије се родио за време последњег аустро – турског рата (1788—1791), у периоду када су аустријске трупе тек заузеле Београд 1789. године, и у време Револуције у Француској. Димитријев отац Гаврило је био региментски свештеник и капелан у грчкој цркви у Бечу, и за ту службу одликован је посебним крстом. Гаврило се потом вратио у Земун у свештеничко звање проте. Напустивши касније свештенички позив, Гаврило се определио за трговину.

Димитријев деда звао се Давид Георгијевић (Ђорђевић) и био је један од познатијих наставника Латинске школе у Сремским Карловцима, коју је основао митрополит Павле Ненадовић. Димитрије је касније по најпознатијој личности у породици деди, Давиду, узео презиме Давидовић. Димитрије је у петој години прележао „велике красте“ (богиње). Током целог живота био нежне природе, плаве пути, рошавог лица услед прележаних великих богиња и слабог вида.

Он је у шестој години пошао у српску школу, и у њој учио до једанаесте. Завршио је српску школу и одслушао „немацку норму“, између 1795. и 1801. године. Отац Гаврило решио је да сину омогући да настави школовање, па га је упутио у Сремске Карловце, где је од 1792. године радила Гимназија. Давидовић је тамо похађао шестогодишњу гимназију, са припремним разредом 1801/1802. и три разреда граматикалне класе од 1802. до 1805. године, као и две хуманитарне (човечности) класе од 1805. до 1807. године.

У Сремским Карловцима је с успехом дошао до краја последњег разреда, шестог, када је, због једне пасквиле (погрдног писма), изазвао сукоб са митрополитом Стеваном Стратимировићем и професором Гаврилом Храниславом. Он је у писму (књижици) у сатири, заједљивим стиховима извргао руглу професора Хранислава. Давидовић је због озлогашених књижица против својих претпостављених искључен из школе и том приликом добио и десет удараца корбачом. Димитријев отац Гаврило који је био трговац, активно је помагао устанике током Српске револуције. Млади Давидовић је отпутовао на север, у намери да доврши своје школовање. У Кежмераку је завршио прву, а у Пешти другу годину филозофије на Лицеју 1809. године. У Кежмераку и Пешти био је школски друг и велики пријатељ са будућим творцем српског романа, слушаоцем права Милованом Видаковићем.

Давидовић је завршио другу годину филозофије и уписао медицинску школу у Пешти. Када је имао двадесет и две године завршио је трећи разред лекарске школе 1812. године, тада је превео и штампао Ајземаново Наставленије к благонаравију, брошуру малог формата намењено деци. У Пешти је са Давидовићем учио медицину, Димитрије Фрушић са којим је похађао Карловачку гимназију. У јесен 1812. из Пеште Давидовић и Фрушић одлази у Беч да настави са учењем медицине и стекну градус. Али, Давидовић се одмах по завршетку првог семестра брзо разочарао у студије медицине, које није никад завршио.

Новине сербске у Бечу и Новине србске у Србији

На Фрушићеву идеју да покрену издавање новина, Давидовић је свесрдно прихватио. Два студента медицине, бруцоши, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, подстакнути Јернејем Копитаром, поднели су 2. фебруара 1813. године Врховној полицијској управи у Бечу захтев за издавање новина. Међутим, канцелар Метерних одбио је њихов захтев због ратовања у Србији и нерешеног њеног положаја. На Копитаров наговор, они су се обратили 10. марта 1813. године лично цару Францу, они су добили царску сагласност, а после полицијске провере добили су позитивно решење 26. априла 1813. године. Први број изашао је из штампе 23. августа 1813. године под називом Новине сербске из царствујушчег града Вијене. Од 1816. године штампане су под скраћени називом – Новине сербске. У почетку су штампане сваки дан сем недеље и празника, а од 1817. до 1822. године два пута недељно.

После слома Првог српског устанка и великог турског терора појавиле су се српске избеглице у Аустријском царству. У Беч су пристигли Вук Караџић и Прота Матеја Ненадовић, којима су се нашли на услузи новинари Давидовић и Фрушић. Они су били на услузи Проти Матеји, званичном представнику устаничких Срба. Они су преводили, састављали европским владарима званичне молбе, водили Проту Матеју на аудијенције. Аустријски цар Франц примио је Проту Матеју и Давидовића у аудијенцију 20. маја 1814. године, том приликом су тражили заштиту и помоћ за избегле Србе.

Давидовићеве и Фрушићеве новине постале су носилац књижевног живота Срба својим рубрикама „Смеснице књижествене“ „Књижество србско“ и „Прикљученија внутрања“. Давидовић уводи нови књижевни лист у виду алманаха под називом – Забавник. У Бечу је објавио шест бројева Забавника од 1815. до 1821. године. Фрушић 1816. године, после дипломирања напустио Беч и новинарски рад и посветио се медицини. Давидовић од тада сам уређује новине. Давидовић се заинтересовао за издавање књига, а и веровао је да ће моћи да поправи свој материјални положај ако поседује сопствену штампарију, због тога је затражио дозволу за типографију и почео да учи штампарски занат.

Давидовић се оженио 1817. године у Пешти са Савком Диомандином. Већ следеће 1818. године након рођења сина Светозара умире му жена. Био је принуђен да се већ почетком 1819. године по други пут ожени, овај пут са Јеленом Фаратин. Из тог брака су остала његова деца: Милан, Јован и Савка.

Године 1819. положио је за мајстора. Купио је штампарију, али је добио ограничено штампарско право да печата књиге само на восточним језицима. Давидовић је говорио више језика – старословенски, руски, латински, немачки и француски. На Давидовића је битно утицала Француска револуција. Давидовић је, како својим тако и другим текстовима штампаним у Новинама сербским и Забавнику, подржао Вука Караџића, српског књижевног реформатора, што је одушевило њиховог „ментора“ Копитара. Али је тако добио противнике који су бранили црквенословенски књижевни језик. Давидовић је по наговору Копитара ставио своје новине Вуку на располагање да се беспоштедно „обрачуна“ са Милованом Видаковићем. Давидовић је омогућио Вуку да искаже свој борбени дух и смисао за полемику, да уреди неколико бројева новина, да у њима штампа своје полемике, као и многе текстове његових пријатеља.

Гроб Димитрија Давидовића на Старом смедеревском гробљу

Давидовић је подржао Ћирила Цветковића, протосинђела манастира Савине, у супростављању епископу далматинском Венедикту Краљевићу који је створио план о оснивању унијатског семеништа у Шибенику и изазвао незадовољство српских православних хришћана дуж Јадрана. Опадање броја претплатника, ограничено штампарско право, полемике о књижевном језику, задуженост и уплитање у проблем унијаћења, били су довољан повод Давидовићу да напусти Беч и пресели се у Србију. Када се упутио према Србији 1821. године, новине је препустио студенту права Петру Матићу. Последње велико дело које је урадио у Бечу били су Дјејанија к историји србског народа изашла у последњем броју Забавника 1821. године. Био је члан и сарадник пољског, Краковског ученог друштва.

Био је загрејан просветитељским идејама и слободоумљем; бавио се и књижевношћу и историјом. Још као студент медицине, први је покренуо у XIX вијеку новине ("Новине србске"), које је издавао најприје у Бечу 1813 — 1821. године, а потом у Србији од 05. јануара 1834. до 16. марта 1835. године. Припремио је и штампао у Србији три годишта Забавника - за 1833, 1834. и 1835. године.

Давидовић је потрошио миразе обеју супруга ради штампарије и новина. Био се наводно толико презадужио да је бежећи од поверилаца побегао у Србију. Прешао је у Србију 1821. и до 1829. године био је секретар кнежеве канцеларије. Од 1829. до 1833. године је био члан делегације за преговоре с Турцима, и заслужан је за њихов добар исход. Двапут је био у Цариграду, 1829. и 1831. године тражећи потврду српска права. Успео је да добије султанов хатишериф о наслеђу кнежевском. Код другог боравка руски посланик Бутегев му је у знак признања и поштовања поклонио велики скупоцени прстен са драгим каменом.

Године 1835. године је израдио Сретењски устав, који је обнародован исте године у Крагујевцу и у уставном периоду је био министар унутрашњих послова и просвјете. Као уредник "Србеске новине" добио је оштар укор од књаза, који је тешко поднео толико да се разболео. Господар Милош му је замерио због чланка у којем је критикована дипломатска активност Енглеске и Француске у Цариграду, а на штету Русије.[7] Затим је смењен са места уредника, одбијена му је оставка, па је морао 1835-1836. године да остане у Крагујевцу и буде саветник књажевом брату Јеврему. Ни то није било довољно књазу јер га је слао да 1837. године води бригу о кнежевићима као васпитач и учитељ. Званично - по укидању овог устава пао је у немилост код кнеза Милоша Обреновића и до краја живота је остао у сиромаштву.

Повукао се у Смедерево, град својих предака, где је боловао. После две године од званичног пензионисања, умро је и сахрањен у Смедереву 1838. године. [8] Почива у код цркве Успења Богородице "више олтара". На белој студеничкој мермерној надгробној плочи, дао је да се уклеше натпис: Димитрије Давидовић сав Србин. У граду му је јуна 1938. свечано откривен споменик.

Главно његово историографско дјело, "Дјејанија к историји српскога народа", објављено је 1824. године, а затим 1846. и 1848. године под насловом "Историја народа србског". Радован Самарџић, један од најистакнутијих изучавалаца развоја српске историографије, сврстао је ово дело у прелазни период српске историографије између дела Јована Рајића и првих модерних српских историчара (Александра Стојачковића, Николе Крстића и Илариона Руварца). Иако се попут сличних дела углавном ослања на раније радове ово дело је, према речима Симе Ћирковића, остварило знатан утицај јер је доживело више издања а коришћено је и као уџбеник.

Додељен му је руски Орден Светог Владимира.

Извор: Википедија

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Теодосије Хиландарац

Теодосије (Хиландарац) је био српски монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Рођен је око 1246. године, а преминуо је око 1328. године. Био је монах манастира Хиландар и духовник краља Стефана Дечанског (1322—1331), а своју делатност је усмерио на ширењу и учвршћивању култова светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) и светог Саве, који су створили главни фокус српског националног и културног идентитета.

Теодосије је, према сопственим речима, по Доментијановим упутствима прерадио његово житије Светог Саве, између 1290. и 1292. године. Поред тога, написао је неколико канона, литургија и других дела посвећених светим Симеону и Сави, као и дела (житије и друга) посвећена светом Петру Коришком.

„Живот Светог Петра Коришког” које је написао Теодосије, сматра се уметнички најуспешнијим делом старе српске књижевности. Приповедање је понекад драматично, а увек је окренуто унутрашњем посматрању јунака. Због таквих тенденција (које уосталом можемо запазити и код другог великог писца православне традиције, Достојевског, који је такође књижевно умеће црпао из хагиографске књижевности), ово дело је називано романом, а Теодосије првим српским романсијером.

Теодосијев „Живот Светог Саве” је композиција, једно од првих сложених дела у српској старој књижевности. Теодосије је углавном био новатор, али и покушавао да новом структуром реченице и композиционом обрадом текста освежи причу. На тај начин ликови српске историје излазе из књижевне монолитности у којој су их оставили писци прошлих векова, и бивају осветљени из више углова.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Сима Милутиновић Сарајлија

Симеон Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ Петра II Петровића Његоша. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине 19. века Сима је био претпостављан Ивану Гундулићу, док је Јохан Волфганг Гете о њему написао две странице похвала.

Рођен је 1791. године у православној трговачкој породици у Сарајеву, где су му родитељи дошли из Србије. Симин отац Милутин, родом је из села Рожанства, у ужичком округу, а старином из села Комарница у племену Дробњак. Због куге је пребегао у Сарајево, где се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском лепотицом, о чијој су лепоти народни певачи сачували спомен за пуну стотину година. Кад је избила нова епидемија куге, мали Сима је имао непуне две године. Бегунци су тражили склониште на два места у Босни, а затим су отишли у Брод и на крају у Земун. У Земуну, он је почео да похађа школу, али је није завршио. Затим је у Карловцима започео гимназију, а завршио у Сегедину. Немирног и несређеног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Отац и син Симо учествовали су у Првом српском устанку. Сима је био писар у Правителствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода (1806—1813)[4]. У Београдском Лицеју је заменио Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествује у устанку против Османлија у чети „голаћа” и бива заточен због везе са грчком Хетеријом у Видину. Био је у изгнанству у Видину, радећи као баштован (бостанџија) и учитељ основне школе. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Саксонију у Лајпциг 1825. године, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом на пример, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје први васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства просвете и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта”. Дописивао се са Вуком. 

Умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу које је некад било на Ташмајдану, код данашње цркве Светог Марка. Године 1891. је скромно обележена његова стогодишњица рођења. Сарајевски одбор се спремао да му постави достојан споменик. Међутим, гроб му је био запуштен и убрзо заборављен. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености (висина, облик доње вилице) али и предмета који су уз његово тело били положени (икона светог Срђа коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи положена на груди). Оженио се 1838. године Маријом рођеном Поповић (1810—1875). Њихов син је Драгутин Драгиша Милутиновић, инжењер, архитект и историчар српске уметности. Био је близак са млађом српском сликарком Катарином Ивановић која га је портретисала и посећивала у Београду.

Најбоље и највеће његово дело је епски спев Сербијанка. Друга важнија дела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске песме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813—1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.

Његова књига Историја Србије 1813—1815 је била забрањена 1837. године. 

Извор: Википедија

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Један од водећих хрватских интелектуалаца, Зоран Милановић, накод дугог истраживања дошао је до необоривог доказа да је Брус Ли (глумац и кунг-фу мајстор) био поријеклом СРБИН... И нека ми неко каже да нисмо небески народ и да покојни Деретић није имао право.

 

Odaju ga crte lica

Илија Гарашанин

Илија Хаџи-Милутиновић — Гарашанин (Гараши код Аранђеловца, 16. јануар (јк) / 28. јануар 1812 — Гроцка, 10. јун (јк) / 22. јун 1874) био је српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија.

Син је Хаџи Милутина Савића, имућнога марвеног трговца. Савићи су били пореклом од Бјелопавлића, у Црној Гори, одакле су се настанили у селу Гарашима. Понео је Илија ново презиме Гарашанин, по родном месту код Аранђеловца — тада нахији крагујевачкој. Илија се прво школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну, а потом неко време и у Ораховици, где је научио немачки. Када се вратио кући, испрва је помагао оцу у трговини.

Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. 

За разлику од других српских државника (савременика) Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству. Али у зрелом добу много је путовао по Европи и доста тога европског попримио. Сматра се да је био „копча” између „стараца” и „паризлија” (млађих) — ликова у српској политици.

Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе. Године 1844. Гарашанин је био председник „српске владе”. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. У „Цртежу” он са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари, којима српска страна мора да има посебну политику асимилације.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Станислав Краков

Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. За време немачке окупације у Другом светском рат, подржавао је режим свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник недићевских новина Ново време и Обнова.

Као ђак седмог разреда гимназије, пријавио се као добровољац у четнички одред Војводе Вука у Првом балканском рату против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске, где је и рањен код Криве Паланке. По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први светски рат. Учествовао је у многим биткама, преживео Албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода. Током 1916. је уређивао часопис Рововац. Као поручник је пензионисан 21. јуна 1921. године.

Током Балканских ратова и Првог светског рата рањаван је укупно 17 пута. За војничке заслуге је добио 9 различитих одликовања

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Један од водећих хрватских интелектуалаца, Зоран Милановић, накод дугог истраживања дошао је до необоривог доказа да је Брус Ли (глумац и кунг-фу мајстор) био поријеклом СРБИН... И нека ми неко каже да нисмо небески народ и да покојни Деретић није имао право.

 

I cuveni Tarzan tj. Johhny Weissmuller alias Weis Janos je nase gore list, rodjen je nadomak Rumunske granice u Srpskom Banatu.

Ne dozvoli da umreš, a da ne doživiš ovo čudo - da spavaš sa onim koga voliš. - Markes
   lajkuje ovo

ivan kaže...

Сава Поповић Текелија

33
*

 

Slike iz crkve gde je sahranjen Sava Tekelija.

Poslednja izmena Avgust 7, 11:52 am od Lemontin.
Ne dozvoli da umreš, a da ne doživiš ovo čudo - da spavaš sa onim koga voliš. - Markes

Мојсије Путник

 Мојисије Путник (Нови Сад, 25. март 1728 — Беч, 28. јун 1790) је био српски православни митрополит карловачки од 1781. до 1790. године.

Потиче од старе српске племићке породице са Косова, која је добила угарско племство 1621. године. Један од његових потомака био је српски војвода Радомир Путник. Рођен је на празник Благовести, од оца Албула и мајке Милице. Описменио се у Карловцима код учитеља Петра Рајковића.

Рукоположен је за ђакона у саборној цркви Св. Николе у Карловцима 15. августа 1846. године. Ступио је у службу код патријарха српског Арсенија IV. Постао је архиђакон исто у Карловцима 4. октобра 1749. године. Пострижен је и ступио у монашки чин 1. новембра 1749. године у манастиру Раковцу. Јавља се од 11. априла 1753. године као архијерејски и митрополијски протосинђел у братству фрушкогорског манастира Раковца. Он је већ 1754. године архимандрит раковачки.

На трону епископском у Бачкој, налазио се 1757-1774. године. Основао је 1765. године у Новом Саду Богословску школу (за клирике и парохе) у којој је предавао ковиљски архимандрит Јован Рајић. Владика је био "протектор" Рајићев у његовој младости. Када је 1768. године умро митрополит Павле Ненадовић изабрали са га епископи за администратор митрополије, али га државна власт није хтела признати. Затим је постао темишварски епископ са столицом у Темишвару 1774-1781. године. Био је на челу српске Карловачке митрополије у Аустрији 1781-1790. године. Био је веома учен јерарх, наклоњен просвети. За време његове управе Митрополијом цар Јосиф II издао је Патент о толеранцији (равноправности) православне и римокатоличке вере, али укинуо 700 православних манастира са 20.000 монаха.

Послао је талентованог уметника Захарија Орфелина са препоруком, да се усавршава код Курцбека у Бечу. Године 1786. митрополит Мојсије је учествовао у именовања за владику Петра I Цетињског.

У његово време вођен рат Турско-аустријски рат (1787—1792), умро је цар Јосиф II, а наследио га је Леополд II. Затражио је од владара да одобри одржавање Темишварског црквено-народног сабора у јесен 1790. године.

Умро је почетком лета 1790. године. Сахрањен је у Сент Андреји у Успењској цркви.

Да се не затури негде, јер се лако заборавља: 

- Pfizer settles foreign bribery case with U.S. government

Sva vremena su GMT +2. Trenutno vreme je 5:13 am.