Наравно, све их “примају” и затварају са осталима.

Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре и жене да виде своје најмилије, јер затварање у вагоне значи да ће некамо бити одвезени. Сватко понешто носи: потребну обућу, одјећу… Неки су из кућа истјерани напола обучени или у папучама. Носи се понешто и за јело. Чувари-усташе и домаћи цивили са пушкама не дозвољавају да се било шта даде њиховим комшијама, до јучер уваженим домаћинима којима су ишли у госте, на славе, на Божиће, на Ускрсе, на крститке и бабине, у сватове… „Шта је то, људи”, питају јадне жене и мајке те комшије. Међутим, сви су нијеми, ништа не одговарају, а они у униформама, што су дошли из Загреба, само вичу: “Одбиј”, и не дозвољавају приступ вагонима.

Злурада католичка публика весело се церека. Све то зло чини им задовољство, а, пошто је недјеља, неки су већ послије свете божије мисе дошли на тај забавни спектакл. Могуће да им је то препоручио и жупник Перо Сивјановић, главни иницијатор овога зла, погрома и првог масовног геноцида, етноцида у петнаестак дана раније проглашеној монструозној, абортус држави НДХ.

Сутрадан, 28. априла 1941. године, извршен је масакр над Србима из Гудовца. Убијено је 195 мушкараца. Истовремено са догађајима у Грубишном Пољу похапшени су Срби око Копривнице и на Калнику. Неки мјештани су дошли послије подне да се над нашим злом забављају и поразговарају о томе како да тај “обављени посао” увечер прославе. Дан је био без кише. Небо је било покривено непрегледним бијелим облаком који је изгледао као бијела ораница, у правилним браздама, као лијепо поорано поље. Било је детаља које смо болно и несхватљиво морали да поднесемо од тих комшија који су ту били, или да се са нескривеним задовољством забављају, или су још од синоћ активно учествовали у малтретирању ухапшених.

Похапшени су везани жицом (дротом), а онда опет – отац за сина, син за оца, за брата… Тако су дотјерани у колону, која је у току ноћи до пред зору застајкивала пред сваком српском кућом. Колоне из сва четири правца стизале су у велику школу, на мјесту данашње банке.

Ту су тучени и пребијани, посебно од шпалира усташа када су ишли у заход. У неко доба дана, опет у колони, дотјерани су у сточне вагоне на жељезничку станицу. Пошто је родбина за то сазнала, испред вагона се окупило доста уплаканих мајки, сестара, кћери, малољетних синова и браће. Међутим, било је и прилично оних који су са пуно задовољства дошли погледати тај недјељни призор. Плаче јадна родбина. Домаћи Мачекови заштитари пуни себе шетају са пушкама. Са пушком на леђима Фрањо Зита јаше коња и каска испред композиције вагона. Неки му радосно, са осмјехом машу. Син шустера Глоца из горњег краја сав раздраган, ударивши дланом о длан окрете се у круг па рече: „Ха, ха, направили смо добар посао. Вечерас треба направити једну веселу забаву”. Један из групе мојих вршњака, који су дијелили исту радост, пргаво и супериорно са задовољством ме пита: „Је ли и твој тајо овдје”? Упитао ме овдје пред Ћоповом кућом, сада Бенковом.

О тим стравичним догађајима постоји више аутентичних свједочења. Неке од њих овдје наводим.