- књиге које се баве српском историјом. Старе књиге пре 1940. тј. пре владавине комуниста или новије књиге које сматрате да су корисне за разумевање наше историје. 

- књиге корисне за разумевање православља.

Књиге можете скенирати скенером ако га имате или телефоном сликати страну по страну и од тога добити .пдф документ али је квалитет обично слабији.

Ја бирам да књигу однесем у фотокопирницу када могу и да ми скенирају. За пар хиљада динара ја сам спасио неку књигу од заборава. Није то трошак и дар за друге. То је добро послушање и добро дело за спрство јер ће књига бити скинута на компјутерима разних људи. 

За почетак књиге можете постављати овде. Максимална величина фајла 300мб.

У овој теми, овде на форуму, постављаћемо обавештења о новим књигама, али овде можемо и сви заједно предлагати нове књиге или приложити књиге које ће бити постављене у библиотеку.

Жарко Видовић (6. јануар 1921 — 18. мај 2016) био је српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације.

Рођен је 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво немачком, па усташком). У "Великом транспорту" пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. уз помоћ локалног становништава успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где је добио ћерку Загу.
После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији. Докторирао је 1958. у Београду. Предавао је историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву (од јануара 1953. године), затим на Универзитету у Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986.

Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“.

Један је од последњих представника аутентичне хришћанске господе из редова сарајевских Срба. Иза себе је оставио капиталан филозофски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завет у Новом веку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији“...

Његова дела су и „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос-литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност".

Заједно са тадашњим јеромонасима Амфилохијем Радовићем и Атанасијем Јевтићем, учествовао је у првим полемикама са марксистима у Београду, почетком 80-их година прошлога века.

Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних филозофа који негују хришћански поглед на свет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне филозофије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у две речи: Српски завет.

Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације", „Логос - литургијска свест Православља", „Огледи о духовном искуству", „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку", „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом" и „И вера је уметност" говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов.

У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет - најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску самоспознају.

Као православни филозоф др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с Њим се збива драма слободе и љубави.

Николај Велимировић (световно Никола Велимировић; Лелић, код Ваљева, 23. децембар 1880/4. јануар 1881. — Либертивил, 18. март 1956) био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и беседник, отуда је називан ,,Нови Златоусти." Николај Велимировић је новоканонизовани српски светитељ као Свети владика Николај Охридски и Жички.

Његово рођено име је Никола. У младости је тешко оболео од дизентерије и заклео се да ће посветити свој живот Богу, ако преживи. Преживео је и замонашио се под именом Николај. Велимировић је школован на Западу. У младости је био и заступник либералних идеја и екуменизма. Такође је примљен у свештенство и брзо је постао важна личност у Српској Православној Цркви, посебно у односима са Западом. У међуратном периоду постао је предводник православних богомољаца и окренуо се антиевропејству и конзервативизму. Презирао је европску културу, науку и напредак. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР. Често је критикован због антисемитских ставова. Када су у Другом светском рату Немци окупирали Југославију, Велимировић је стављен у кућни притвор и на крају одведен у логор Дахау, где је провео три месеца пре него што су га Немци ослободили да би помогао у образовању обједињавању југословенских квислинга против надируће НОВЈ и Црвене армије. По завршетку рата, Велимировић је одлучио да се не врати у Југославију, у коју су на власт дошли комунисти. Уместо тога, 1946. емигрирао је у Америку, где је и остао до своје смрти 1956.

Централно место у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес. Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности. Велимировић је снажно подржавао јединство свих православних цркава и упоставио је добре односе са англиканском и Америчком епископалном црквом. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Јустин Поповић или Свети Јустин Ћелијски (световно име: Благоје Поповић; Врање, 6. април 1894 — манастир Ћелије, 7. април 1979) новоканонизовани је српски светитељ. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Биографија

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по јулијанском календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Породица Поповића се доселила у село Горње Жапско из околине Тетова, касније се спустила у Врање. Била је кроз генерације свештеничка породица, једино је Благојев, отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи епископ далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту добија јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа Хришћански живот. Познати су његови чланци „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у свештенству СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији Светог Исака Сиријског и Светог Макарија Египатског. Али ипак је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу Св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис Хришћански живот угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети синод одлучио да га хиротонише као епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није биран или предлаган за епископа. Затим је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у сталном контакту са владиком Николајем и светим Јованом Шангајским са којима је постао доживотни пријатељ. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио свети владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. године је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Године 1938. заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско философско друштво у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе.

Свети Јустин Ћелијски се обраћа војницима Југословенске војске у отаџбини лета 1944. године у Манастиру Каленић, са леве стране је Миодраг Палошевић.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.

У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

У своме животу у Ћелијама стално је био прогањан, саслушаван, привођен од комунистичких власти. Мало је било оних који би стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и поштоваоци.

Отац Јустин, упокојио се на дан после свог рођендана — на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти су пренете у цркву манастира Ћелије 14. јуна 2014. године.

извор: Википедија о оцу Јустину Поповићу