Свети Сава је Србима оставио у аманет две основне обавезе, без којих се прави хришћански живот и опстанак у Србији не могу ни замислити.
Прва обавеза је – православно исповедање вере, које се потврђује свесрдним служењем црквенодуховним вредностима.
Друга обавеза је – учвршћивање помоћу правоверја, народносне свести о самосвојности, самобитности. Та свест треба да нараста до мере општег сазнања о томе да су Срби међусобно, по речи Светога Саве, „своји“, што ће рећи „својта“, па као такви дужни су да служе не само Цркви него и Отачаству – Србији.
Кад се те две обавезе рашчлане, долази се до закључка о томе да се прави смисао живљења састоји у слављењу Бога; у изграђивању мира; у развијању братољубља; у пружању помоћи социјално угроженима и обесправљенима; у неговању свете обавезе да се супротстављамо безакоњу и сваком насиљу; у настојању да царује правда и у Цркви и у Држави.
На основу свега тога може се основано рећи да је учитељска служба Светога Саве, уопште, веома разуђена. Да би се она до краја сагледала и другима представила, потребно је много времена, а време предвиђено за данашње излагање у трајању од око 7 минута приморава ме да се у најсажетијем виду задржим на једном само пољу његове учитељске службе. То поље је, у ствари, и најважније, најживотније, јер се односи на исповедање и чување правоверја и канонског поретка у Српској православној цркви исто онако како то важи за васцелу Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву као истиниту установу Божју. Исповедање правоверја је најважније и зато што представља залог за опстанак државе Србије као наследнице Немањићке Србије.
Свети Сава нам је предао веру и сву црквену праксу онако како их је и сам примио. Уједно нас је задужио да и ми, и сви потоњи српскога рода, неизмењено то предамо будућим нараштајима.
Али пошто сви видимо, ко више ко мање, да се данас, на жалост, намножио број прекршитеља вере и поретка у Цркви Христовој, неопходно је најпре да се подсетимо обавезујућих светоотачких речи које је Свети Сава унео у Законоправило:
· „Апостолска вера је неизмењива; целовита да остане…“ (канон 1. Шестог васељенског сабора).
· „Пригрливши примамо и држимо света правила апостола светих, и шест васељенских сабора, а са овима и помесних, још и светих отаца наших, као надахнута од једног истог Светог Духа…“ (канон 1. Седмог васељенског сабора).
Као што се о води или ваздуху највише говори онда кад су загађени, тако се и о правоверју највише говори онда кад је угрожено.
Kaда би нас данас походио Свети Сава, са тугом би почео да исправља најпре заблуделе у вери, заблуделе архипастире и пастире који управљају Црквом, али и државне челнике који недовољно воде бригу о томе да народу буде боље у сваком погледу, а нарочито да га ослободе осећаја правне несигурности.
Зато је незаобилазно да овде, ради Светога Саве и Цркве коју је основао у Србији, макар у назнакама само, дотакнем неколика питања из нашег црквеног живота, која последњих година демонстративно пркосе учитељству и архиепископству Светога Саве, односно разбијају јединствени богослужбени, догматски и канонски поредак што нам је предао са обавезом да га неизмењено предамо онако како смо и примили. Од складног или нескладног управљања људи у Цркви умногоме зависе и кретања у управљању Државом.
· Као први Србин архимандрит у својству игумана манастира Студенице, а у складу са Студеничким типиком, Сава је био игуман свих игумана у Србији. Следствено томе, и богослужбена пракса у Студеници била је образац осталима за једнообразно богослужење. Убрзо је и манастир Жича понео исту улогу. Последњих година, међутим, и Суденица и Жича постале су образац, боље рећи – зараза за разбијање наслеђеног једнообразног богослужбеног поретка. Уведена је пракса у Епархији жичкој да се новорукоположена свештена лица на обуку шаљу у манастир Студеницу. А тамо се Света литургија служи на новотарски, незаконит начин начин, противно важећој саборској одлуци о томе. Зачетник поремећаја у литургијском (и не само литургијском) поретку јесте бивши епископ Атанасије Јевтић. Плод тога је шаренило и дубоко изражена подељеност не само међу свештенством, него и међу обичним верницима, лаицима. Некоме је стало да и на тај начин разбија Српску православну цркву.
· Српска православна црква је донедавно имала једног само архиепископа, као наследника оног првог, тј. Светога Саве. Данас, на жалост, поред тог једног и јединог канонског, као поглавара, појавише се још два: Охридски Јован и Црногорскоприморски Амфилохије. Па и то је својеврсни вид разбијања Српске православне цркве.
· При разбијеном једнообразном богослужењу и при постојању три архиепископа лакше су поједини челници Српске православне цркве искорачили да све отвореније говоре у прилог екуменизма који је, у ствари, у служби глобализације света, а против Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве. Такође, отворено теже унији у духу наказне измишљотине о Римокатоличкој и Православној цркви као „два плућна крила“, са крајњим циљем да папа римски ужива примат (првенство) у читавом хришћанском свету.
Ради тога, тенденциозно или у незнању, и једна и друга страна, римокатолици и поједини православни Срби, представљају Светога Саву као екуменисту и човека који је са папом римским, наводно, неговао пријатељске односе. Стварност је, међутим, другачија. Сава је римокатолике, зване Латине, сматрао за јеретике, о чему непобитно сведоче три списа против латинске јереси, које је унео у Законоправило (главе 49-51).
Утолико су за сваку осуду изјаве патријарха Иринеја у прилог екуменизма, пацифизма и „златне прилике“ за сусрет са папом у Нишу 2013. године. За осуду су, такође, учешћа православних свештених лица на римокатоличкој божићној миси у Београду 2010. године, у току које се, како је пренела телевизија, трикратно љубе надбискуп Станислав Хочевар и епископ српски Атанасије, а једно лице нижег црвеног чина љуби надбискупу руку. При свему томе, најпоразније је то што та свештена лица из састава Српске православне цркве на римокатоличкој миси слушају гласно читање Символа вере са јеретичким додатком „филиокве“, тј. учествују у молитви на којој се исповеда да Дух Свети исходи и од Сина!
Са таквим исповедањем вере римокатолици су постали дуалисти, због чега су названи „новим богумилима“ и „бабунима“.
Многи свештени канони су прописали да се православни верник, због заједничког мољења са јеретицима или иноверницима, одлучи од Цркве.
Зато је и такво заједничко мољење у служби разбијања Српске православне цркве.
· Ради заштите правоверја међу Србима Свети Сава је видовито и унапред, тј. много пре појаве Турака на Балкану, у Законоправило укључио и спис о измаилћанској односно Мухамеданској вери коју не назива вером него „службом“ (глава 61, 21; в. и гл. 64). Без тог списа питање је да ли би данас било неисламизираних Срба.
· За Светога Саву је незамисливо било да правоверни Србин уђе у јеврејску синагогу и активно учествује у некаквом празничном или верском обреду јудејском, како су то недавно (9.12.2010. године) учинила два Иринеја – поглавар Српске православне цркве и епископ бачки, палећи свеће на њихов празник ханука. Јер, тако нешто изричито забрањују неколика Апостолска правила, од којих 74. правило код Светога Саве гласи: „Ако који хришћанин донесе уље у жидовско збориште, или у храм јеретички или погански, на празник њихов, или кандило или свећу ужеже – да се одлучи“ (од Цркве). Али и то заједничко празновање са Јеврејима води раслабљивању, боље рећи разбијању Српске православне цркве.
Једно као наук могу православни да приме од римокатолика и других вера, а то је – да попут њих ништа од своје вере не жртвују.
· Свети Сава свакако није могао да замисли ни то да ће се у Српској православној цркви догодити да Сабор архијереја осуди епископа, окривљеног без утврђене кривице, без саслушања и у одсуству, како је недавно поступио са епископом рашкопризренским и косовскометохијским др Артемијем. Тако нешто тешко противречи црквеним правилима (1. и 2. правило Седмог помесног сабора у Цариграду 394. године). Црквеним правилима противречи, такође, и то што Сабор њега, пошто му је неканоски одузео управу над епархијом, низводи на степен монаха (2. правило Десетог помесног Сабора у Цариграду 879.године).
Зашто Сабор архијереја тако поступа? Зато што су то захтевали моћници овога света; зато што епископ Артемије војује против екуменизма као свејереси, и против доласка папе римског у Србију.
Није ли и „случај Артемије“ показатељ ко и за чији рачун ради на раслабљивању Српске православне цркве? Али, како се на делу показује, суд Божји и суд правоверног српског народа, и не само српског, јесте нешто друго од изречене одлуке Светог архијерејског сабора.
Нису ли напред наведена неканонска чињења у Српској православној цркви отерала благослове које је Свети Сава душебрижнички оставио своме народу?
Вера и учитељска наука Светога Саве, која ни по чему није другачија од јеванђелске, апостолске и светоотачке, обавезује нас да се братољубиво, спасоносно опходимо према правоврној браћи нашој; да никога не мрзимо – ни непријатеље ни иновернике, јер су и они створења једног јединога Бога Творца.
Забрањује нам да попут Латина прибегавамо решењима у складу са оном њиховом водиљом: „Циљ оправдава средство“, што их је много пута навело на свесно чињење стравичних злочина над православнима. Забрањује нам да падамо у фанатизам, својствен мухамеданцима који у својој „светој“ књизи Курану верницима налажу да се против „неверника“, тј. хришћана боре, прогањајући их и мучећи све док се не иселе. На шта нас Свети Сава обавезује у односу према јеретицима и иноверницима? На једно само – да не мешамо своју веру са туђим верама, него да останемо чврсти, непоколебиви у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој.
Беседа изговорена о Савиндану 2011. године у Брадарцу код Пожаревца
0 Comments