Коментар на писмо епископа Захумскохерцеговачог Григорија, упућено свим епископима Српске православне цркве
пширно писмо епископа захумскохерцеговачког Григорија, недавно упућено свим епископима Српске православне цркве, документ је јавног карактера. Као такво, писмо не може бити имуно на јавно коментарисање. Узалуд његов аутор, дакле, накнадно у писму Бр. 174 -12 – 08 од 9. децембра 2008. главном и одговорном уреднику „Вечерњих новости“, истиче да оно „није било намијењено јавности, већ искључиво архијерејима Српске православне цркве“; да је „интерног, а у једну руку и личног карактера“.
Добро је то што је „јавност“ упозната са поступцима и неодмереним речима епископа Григорија, јер та јавност није изван Цркве и зна да ову не чине само епископи него и народ. Одступио је од светоотачке праксе братољубивог обраћања сабраћи архијерејима. Умишљено себе види у улози спасиоца Српске Цркве. Не зазире од старијих, умнијих и од њега способнијих архијереја, свесних да Црква није од јуче и да њена вековна мисија не може бити преиначена избором новог патријарха.
Опште је мишљење, међутим, да писмо није срочио Григорије него Атанасије који очајнички настоји да за патријарха дође његов човек, помоћу кога би се из „оставке“ још више активирао и у Цркви харао.
Нездраво је то што еп. Григорије брине „да Београд добије свог епископа“, уместо да брине је ли и последњу душу у својој епархији придобио за Царство небеско. Одраз слабости је то што упорно кривце за стање у Цркве тражи у неким „тајним службама“ и у сабраћи архијерејима који, сасвим оправдано, о тој богочовечанској установи не мисле као он. Најпре у себи, дакле, треба да тражи кривца.
На трон захумскохерцеговачких епископа Григорије је дошао на инсистирање дотадашњег трисепископа Атанасија Јевтића, сада бившег епископа, који је због болести неканонски поднео „оставку“. „Оставком“ је обмануо и себе и Сабор српских архијереја, јер је касније, из похлепе, прихватио да управља Жичком епархијом иако је ова имала свог живог женика, еп. Стефана. Атанасије је и данас неканонски у тесној свези са том невестом – Жичком епархијом.
За живота епархијског епископа, дакле, не поставља се други епископ, а Григорије је постављен за живота Атанасија Јевтића, и то по жељи овога што је недопустиво. На шта би се свела Црква ако би се прихватила та дрскост – да сваки епископ по сопственој жељи одређује себи наследника?! Тек кад се упокоји епископ, „Сабор оних који имају власт достојног да постави“, каже се у 23. правилу Антиохијског сабора. Код Светога Саве тумачење наведеног правила гласи: „Није допуштено епископу који умире да на скончању свом уместо себе постави другог епископа, него по смрти његовој Сабор епископа целе области, по вољи митрополитовој да постави достојног“ (М. Петровић, Законоправило Светога Саве на српскословенском и српском језику, манастир Жича 2004, стр. 242).
Пропуст је направљен што после обмањујуће „оставке“ Атанасија Јевтића није образован суд, састављен од 12 епископа, да констатује његову духовну смрт. Тек после тога би се захумскохерцеговачка епархија прогласила удовом, што значи стекли би се услови да Сабор епископа, а не бивши епископ Атанасије, одређује ко ће му бити наследник.
Григорије је, дакле, неканонски наследио Атанасија. Али он од њега није наследио само епископски трон, него недоличан речник и недопустиву навику да се пропиње изнад Цркве. Према томе, његов епископски почетак није добар, а чему почетак није добар – по речима Св. Јована Златоустог- за одбацивање је и све остало.
Из себе је еп. Григорије Атанасијевим устима изнео оно чиме је и испуњен, што се закључује из питања која упућује сабраћи архијерејима: „…Хоћете ли да стварно отворим уста до краја и у речима развежем чворове о чијем постојању сви деценијама знамо?!“ Зашто је, дакле, деценијама ћутао, а проговорио кад га је обузео гнев што Патријарх Павле доживотно и канонски остаје поглавар Српске православне цркве? Отуда и толики жал за пропалом „визијом“ министра вера Богољуба Шијаковића, који је „предложио да тај који ће да буде први има виталност и енергију, да буде млађи човек који ће имати снаге да се са поменутим (тешкоћама) носи …“ Не схвата да у Цркви не одлучују министри него само Сабор епископа. А уздајући се у министра, Григорије на себе навлачи осуду извргнућа и одлучења, јер 30. правило Апостолско код Светога Саве гласи: „Епископ који помоћу властеле буде постављен, да се извргне и одлучи“ (М. Петровић, Законоправило, стр. 129 ). А у тумачењу 3. правила Седмог васељенског сабора између осталог пише: „Буде ли ко помоћу мирске властеле изабран и преко њих прими неку Цркву, то јест по њиховој вољи буде постављен за епископа, такво постављење не само да је неважеће, већ и извргнуће и одлучење навлачи на онога који је на такав начин добио јерејство“ (Исто, стр. 477). За осуду је, дакле, мешање министра вера у питање смене или избора поглавара Цркве. А о том његовом мешању сазнајемо управо из Григоријевог писма.
0 Comments