Критика практичког ума је друго од три главна дела Имануела Канта, у којем аутор истражује основе моралне филозофије и улогу практичног ума у одређивању моралних закона. Кант анализира концепт слободе, аутономије воље и категоријалног императива, постављајући темеље за модерну етику.