Једног дана са суварком је донијела и велику вијест. То никоме нисмо смјели причати јер до тада то нисмо нигдје дознали. Каже да су Американци заузели Италију, да је пукла осовина Рим–Берлин. Нисмо знали каква је то осовина, али доста је било да су Американци заузели Италију. Касније се објашњава да се Хитлерова и Мусолинијева машина више не може котурати преко Руса, Американаца и Енглеза. Сада та машина има само Хитлеров котач! Сад је значење пуцања осовине јасно. Онда сазнајемо да су Американци ухватили и Мусолинија. Послије неког времена, до Бујићке је навратила кума Ката Грубића. Она живи у варошу. За комшије има Хрвате Смолчиће. Један од њих, Мартин, укључен је у везе са партизанима. Као, дошла је по сира и скорупа ако имамо ми или неки од комшија. Испричала је да пише у новинама како су Нијемци дошли у Далмацију, гдје су раније били Талијани који су се предали Американцима. Сада ће Нијемци бранити Далмацију од Американаца. Али, што је за нас посебно занимљиво, везом је дошла обавијест да се пуно Талијана предало партизанима заједно са наоружањем. Сад Талијани у Далмацији ратују као партизани против Нијемаца. То се не смије никоме причати јер новине о томе не пишу. То су јако веселе вијести, али нама је тешко: радосни смо, а не смијемо се веселити!

Понекад изађем да се мало склижем са Звонком, Мијом и Лојзом. Купио сам код мајстора Дохнала пантофле са саром око пете. То су натикаче са дрвеним дебелим ђоном, а горе је свињска кожа. Ове са саром око пете су некаква виша квалитета. Мама је наштрикала дебеле вунене чарапе па у њих ставим ногавице хлача, а сара око пете не дозвољава да снијег уђе у пантофлу. То му испадне као да на ногама имам чизме. Истини за вољу, на чарапама се створе куглице леда јер чарапа је топла, а снијег хладан па се леди.

Лојзо и Звонко имају саонице, па се понекад одемо спуштати низ бријег у Сталовици. Саоницама се најбрже јури на путу који иде између Грковића и Пинтарове куће, а води у Славину ливаду. Кад се ту сањкамо, сјетим се да се ту прије рата, на Славином бријегу, скијао и Милан Попара, а око њега је трчкарао Здравко Ференчаба, пасторак његовог брата Пере. Сад је Попара партизан, а Ференчаба је прије њега отишао у усташе.

Лојзо ми прича да он скоро сваку вечер иде код Јере Голштајна (Gottstein) да се картају. Ту у друштво дође Руди Фрицов и његов отац Мато, који је брат Маре, Фердине удовице. Некад код ње и преспавају. Повремено наврати и Венцо Киселов из горњег краја. Он преспава код Трегнера јер су они родбина. Пошто је Лојзи познато да ја не знам картати, каже да дођем да учим, па ћу им и ја добро доћи док не пристигну бољи карташи. Тако сам почео навраћати, уз сталне мамине приговоре да није добро да ходам по ноћи. Спомиње ми и оног Владу кога је, наводно, убио неки домобран јер је у ноћи мислио да је партизан. То се догодило пред Бартловом кућом.

На тим „картн“ партијама било је свакаквих прича о рату, који се више ни њима не свиђа. Причали су о руском фронту, о партизанима и домобранима, о томе како нема соли… Мама ме стално упозорава: „Не плети се у разговор. Шути и слушај. Ти знаш о чему не смијеш ни зуцнути“!

У картању сам, за њих, слабо напредовао. Они су сви знали картати, а ја баш ништа. ’Ајде, некако сам савладао “дурака”, па онда “седмица таре”. “Ањца” сам брзо научио, али са “шнапсом” је ишло тешко. Чак су ме и псовали – како то никако да научим. Пошто су они знали тих неколико врста картања, никако им није ишло у главу да и ја то не знам. Желио сам да научим јер тиме би престала њихова псовања и некако бих постао равноправан, а до тога ми је било стало јер сам се, по свим односима, статусом, па, ето, и картањем, осјећао нижим, запуштеним – једноставно, нисам био као они.

Кад сам коначно научио “шнапс”, онда се картало дуго, до касних сати. Због тога су почели приговори код куће. Лојзо би долазио по мене падом мрака кад се благо намири, односно, послије вечере, али би ме и допратио увечер до дворишних врата. “Ањца” су обично суботом и уочи светаца картали сами, за новац. Ја сам гледао, кибицовао, а понеке суботе нисам ни долазио. Они би тјерали “ањца” до послијепоноћних сати, па је Јеро, најстарији међу нама, чак испричао и виц о “ањцу”. Његова пуница, баба или, модерније, бака (Чеси кажу: бабика или бабичка), спавала је ту у кухињи гдје се картало. Она би понешто штрикала, плела и намотавала клупка, па би тако и задријемала. Некад би онако обучена легла на тај свој лежај, нити кревет нити клупу, некакву сећију, како се то звало. Али, кад би нетко јаче викнуо “ањц“, што је значило добитак, бабика би се пренула, било да сједи или лежи. Пошто је недјељом редовито ишла на рану мису, дакле, неиспавана, Јеро смисли виц: „Бога ти, кад наша бабика буде ујутро у цркви клечала и молила па задријема, и кад велечасни гласније викне, бабика ће викнути ’ањц’“! Касније је то увијек била весела доскочица, знак да би требало ићи спавати, јер би и сам Јеро или жена му Фана добацили: „Хоће ли бабика викати ’ањц’”?!

Тако је читаве зиме сваки дан био исти – ’рани се стока, увечер картање, недјељом католици иду у цркву. Ми у цркву не идемо јер је опљачкана, запуштена већ скоро три године, прозори полупани, врата отворена… Нитко се од православаца, Срба, не усуди право нити погледати у цркву, а камоли у њу ући. Лијепи велики борови порушени су за прављење бункера.

Једини већи догађаји су да домобрани и усташе иду у акције, обично у Ператовицу. Тада их гледамо кроз прозор. За њима иду саонице и кола са члановима усташких породица, домаћих и колонизираних усташа. Њима се, као и раније, прикључују такви из горњег краја. Они из Ператовице и Дапчевице довозе из српских дворишта возове сијена, сламе или дрва. Дотјерају и понешто стоке и свиња уколико тај свијет није успио да их склони. Понеки од сељака им се придружују, а неки иду да си насијеку дрва у шуми више Грубишног Поља. Те њихове акције некад не успијевају јер, ако партизани имало припуцају, настаје велики лом, окретање кола и саоница, превртање у грабе и галама, а домобрани и усташе их прате са обје стране пута са пушкама у рукама. То бесплатно и једино кино је ријетко, али весело.

Тако смо те касне јесени 1943. године добили и вијест да је Маријан у партизанима, да ради у неком високом штабу, јер он зна писати на машину! Рече кума Драгана да је тај штаб у Дјаковцу, али да је то тајна коју нитко не смије знати. Прије него је запао снијег, два пута смо довезли дрва на кравама. Први пут смо имали готове, накупљене хрпе које је кума сама накупила приликом својих одлазака у Барну. Други пут смо се дуже задржали купећи суварке дрва, а неке је кума успјешно изваљивала, а онда сјекла на краће комаде. Кући смо стигли већ падом мрака, па је мама била у бризи. Све чешћим падањем снијега, чија се дебљина повећавала, наша се дневна активност постепено сводила на одржавање пртине до стаје и штагља, до камаре сламе, свињца и кокошињца. Дрва смо смјестили у просторију која је чинила продужетак гањка – наткривеног ходника од краја до краја куће. Тако су увијек била суха, без влаге од кише или снијега. Прије подне није се никуда ишло. Подмири се сво благо, нахрани, напоји, а онда доручкујемо-ручамо (тако смо тада доручак звали). Онда се спрема ужина (тако смо звали ручак). Ријетко смо ишли негдје у посјете. Послије подне, прије него се почиње хранити благо, обично наврати Тина или њезина мама, а понекад Цвијета Ромића. Трегнерови су ријетко долазили, а Петровићи из дједове куће готово никако. Једина је кума Драгана долазила већ око ужине да би са нама најчешће ужинала. Сједило се крај прозора да се виде пролазници, да се са некима поздрави ако нас уоче крај прозора. Приче су углавном увијек биле исте јер извора информација није било ниоткуда. Мама је понекад испекла кукурузну базламачу, па су тиме били почашћени наши посјетиоци. У тако једноличном животу, једног дана дође тета Анка Трегнерова, каже да им је крава стелна, да више не даје млијека па не може да подмири конте (муштерије). А конте су били домобрани. Требали би двије литре млијека сваку вечер, па је питала да ли бисмо ми могли продавати бар једну литру дневно. Мама то одмах прихвати. Ето, бит ће то нека добродошла куна за основне потрепштине: шећер, герму, сирће, петролеј, свијеће, шибице или, дај Боже, ако буде, соли. Рекла нам је још пар лијепих ријечи о домобранима: „Добри, млади дечки, а ако иду негдје у акцију, они онда дан раније откажу“. Ето, тако би повремено, овисно од домобранских акција, и нама остало више млијека. Послије неколико дана сазнали смо да је Врдољак Далматинац, а други домобран Марчета негдје из Босне. Обично су по млијеко долазили њих двојица. Сазнали смо да се домобран, који носи млијеко од Трегнера, презива Микић и да је негдје од Славонске Пожеге. Као и прошле зиме, готово увијек смо дан раније знали куда иду домобрани. Уз њих, дакако, и усташе иду у акцију. Обично иду у околна села, али и даље. Некад су отказивали и за два, па и три дана. То су биле опет драгоцјене информације за партизане, али је снијег чинио своје. О томе је обавијештена Ката Грубић коју смо исто ословљавали са „кума Ката“. Она је то пренијела Кати Бујића, у биртију. Договорено је да се те обавијести могу саопћавати Драги Вукелићу, лугару, а када је то немогуће, онда Бујићки. Повремено су повратном инфомацијом добиване радосне вијести о напредовању Црвене армије и о бомбардирањима енглеских авиона. Те авионе смо често, негдје у висини чули како некуда лете, а онда бисмо чекали да чујемо када се враћају.