Навршило се округло осамдесет година од колосалне експлозије немачког депонованог наоружања са експлозивним материјалом у смедеревској Тврђави и огромне српске изгибије уз разарање целог Смедерева.

Тврђава Смедерево на десној обали Дунава из времена Деспота Ђурђа Бранковића, у пролеће 1941. била је највеће немачко складиште заплењеног и депонованог наоружања са простора целе Краљевине Југославије, нешто и из Грчке.

Огромни депо убојног материјала и лагероване муниције, авионских бомби, парафина, мноштва буради барута и бензина. Све то силно наоружање су из железничких вагона у Тврђаву претоваривали ратни заробљеници ЈКВ. Нацисти су се припремали за велики напад на СССР и Тврђава Смедерево им је погодовала за огромно складиште такве врсте јер су имали добре саобраћајне везе.

Железницом до Егеја моравском и вардарском долином и Дунавом до румунских нафтних бушотина и Црног Мора. По казивању учесника претовара са речних шлепера у Тврђаву је ускладиштено преко 1.000 буради бензина. Тврђава је одабрана и зато што се налази практично у центру Смедерева и ова чињеница је требало превентивно да одврати свачију наклоност диверзији.

Варош Смедерево је у то време имала 11-12 хиљада становника. Пети јун 1941. био је леп предлетњи пазарни дан. Гимназијалци и школарци су баш тога дана примали Сведочанства а учитељи из целог среза су дошли у Смедерево да приме плату.

Тога дана у Смедереву је и гостовала глумачка трупа Српског народног позоришта из Новог Сада. Уопште, тог петог јуна је варош с разлогом била прилично попуњена људима из читавог среза.

Радници и сељаци из околних села ужурбано су се укрцавали на путнички воз бр.4714 који је по реду вожње полазио у 14 часова и 12 минута за Велику Плану. Железничка композиција беше натоварена прекобројним путницима тог високо прометног пијачног дана, па је морала да се увећа за који вагон више.

Укупно 25 вагона је чинило композицију тог петојунског поподнева. Воз је каснио два минута у поласку из разлога да се за потребу вуче напред прикачи још једна локомотива. И то је условило да воз бр.4714 ка Великој Плани пође са два минута закашњења… заправо никад није ни кренуо са Железничке станице покрај Тврђаве Смедерево.

У парку између Железничке станице и Тврђаве налазио се велики рингишпил, тог поподнева дупке испуњен децом и омладином.

Сведоци тврде, у 14:12 се из правца унутрашњости Тврђаве зачула пуцњава и експлозије појединих граната. У 14:14 наступио је прави пакао… Локомотива воза је већ била запиштала у знак поласка из станице, кад наједном догоди се страховита експлозија Тврђаве и сав живот Смедерева и околине прекиде се у истом тренутку.

Експлозија немачког складишта муниције у Тврђави узроковала је катастрофу застрашујућих размера. Цео центар вароши је сравњен са земљом, воз на станици са близу две и по хиљаде путника одлетео је у ваздух а делови Тврђаве су у виду шрапнела летели на све стране.

Сведоци су видели како се над Смедеревом образовала пламена печурка. Од око две и по хиљаде кућа у вароши једва пар десетина их је остало неоштећено.

И куће у приградским деловима претрпеле су оштећења. На Тврђави су срушене две фронталне куле. На том месту је експлодирало око 400 вагона заплењене муниције.

Ударни талас кретао се 5.000 метара у секунди и имао је јачину једне мање атомске бомбе. Смедерево је после Рата прозвано српском Хирошимом! Неко је касније прорачунао да је унутар камених зидина било десет милиона коњских снага разорне моћи. Управо као мања атомска бомба !

Тотални хаос. Градић је у тренутку уништен, рушевине и мртва тела прекривали су улице! Угљенисани лешеви посвуд, откинути делови људских тела на сваком кораку. Јауци и запомагања проламају се тог облацима дима и прашине замраченог сунчаног поподнева. По вароши се затичу корпе од великог рингишпила и у корпама беживотна тела.

У тренутку експлозије вагони воза одлетели су у ваздух као дрвене играчке. Воз је био крцат путницима, на стотине их је стајало и по терасама вагона.

Од близу 2.500 путника воза свега њих 20-30 је преживело експлозију. Делови Тврђаве, као из катапулта, разлетали су се и по виноградима около Смедерева, мада је силину експлозије Тврђава успела мало и да амортизује.

Свих 17 чланова Српског народног позоришта из Новог Сада изгубило је живот, међу којима и син јединац Милана Недића, са трудном снахом. У вароши је погинуло и неколико десетина немачких војника, највише другопозиваца. Од експлозије Тврђаве тло је задрхтало (као земљотрес) и у Вршцу, Белој Цркви, Пожаревцу, Великој Плани и Београду.

Унутар зидина Тврђаве направио се кратер од експлозије ширине педесет и дубине до девет метара.

Према првој процени немачке команде у Бечу тог дана је у Смедереву погинуло око 4.000 становника. Своје мртве војнике су крили. Треба истаћи да је немачка војска помагала око извлачења лешева испод рушевина, као да нису били окупатори. Кажњавали су покушаје пљачки у граду и учествовали у разгртању рушевина.

Смедерево је тада замрло. Једно време се чак помишљало и о напуштању скроз опустошеног Смедерева те подизању новога града на неком другом месту.

Ипак, после Катастрофе влада Милана Недића образовала је Комисију за обнову града. На чело Комисије постављен је Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева који је и одрастао у овом граду. Као председник предратног Југословенског народног покрета Збор упућује позив омладинцима покрета за помоћ око обнове. Љотићеви Збораши се масовно одазивају и тако организују Добровољну радну снагу.

Уз највеће могуће напоре и пожртвовање, Љотићева омладина данима врши ископавања мртвих испод рушевина, ризикујући и због избијања епидемије тифуса и колере јер су лешеви већ били у распадајућем стању. Месецима и годинама иза Петојунске катастрофе непрестано се радило на препороду Смедерева и враћању становништва у варош.

Штампане су и поштанске маркице са доплатом за Обнову Смедерева. Мита Љотић је и из личних извора помагао да се Смедерево што пре обнови и коначно је завршена обнова града негде до почетка 1944. године.

На несрећу, тек препорођено Смедерево су англо-амерички „савезници“ бомбардовали тепих-бомбама, у склопу бесомучних бомбардовања српских градова током 1944. године.

Тачан број жртава Катастрофе никада није утврђен. Списка путника воза бр 4714 није било. На улазу у старо гробље сахрањено је тек до пола хиљаде жртава, а зна се да их је бар неколико пута више.

После Рата, комунистичке власти никада нису дозвољавале јавно обележавање Катастрофе и помен на њене жртве. Број жртава је стално смањиван како би се умањио значај великог страдања једног српског градића на Дунаву и хиљаде житеља смедеревског среза.

Тек од пре 30 година, на нивоу града Смедерева, почиње да се службено обавља помен на многобројне настрадале из Петог јуна четрдесет прве. Церемонија обележавања сваке године започиње писком старе локомотиве на Железничкој станици крај Ђурђеве Тврђаве.

Шта се заправо догодило ?

Треба да знамо да се никада није водила званична истрага узрока Смедеревске катастрофе.

Очигледно да на србска страдања кроз читав двадесети век нико не жели да се осврће па тако ни на ово.

Свих ових деценија у јавности је присутно неколико верзија о узроцима експлозије Тврђаве. Одмах бисмо прескочили оне које се тичу евентуалног немачког немара око утовара, складиштења и лагеровања убојитог материјала. Дискусију о немачком немару као узроку Катастрофе треба сматрати недовољно озбиљном.

Немачка војна педантност и дисциплина нам то не дозвољава. Очигледо је да се ради о планској диверзији и тероризму јер како објаснити „случајност“ да се догоди овако нешто катастрофично у сред најпрометнијег дана у граду, у сред дела дана када се хиљаде људи (радника, сељака, просветара, ученика и гимназијалаца) баш враћа кући возом из Смедерева који је увек полазио на време без обзира на рат и окупацију..

Незнатно кашњење воза имало је смисла с обзиром на мноштво путника и тежину вуче.

Још пре Рата постојао је камп за обуку комунистичких илегалаца-диверзаната и то баш поред Смедерева. Камп за обуку су водили прекаљени илегалци Коминтерне, међу којима најпознатији Мустафа Голубић.

Мустафа Голубић је широј јавности познат као генерал НКВД и врхунски Стаљинов тајни агент. Србин муслиман, учествовао у Отаџбинским ратовима, све до Солунског процеса 1917. када је избачен из војске зато што није хтео да сведочи на монтираном процесу против пуковника Аписа. Током 1930-их школује се у Москви за врхунског обавештајца.

Сматра се најзаслужнијим за проналажење крвника Троцког (правог имена: Лев Бронштајн Троцки) и његову ликвидацију у Мексику 1940. године. По избијању Рата у Југославији, Стаљин га шаље да организује устанак под окриљем Совјетског Савеза.

А имао је и специјални задатак да убије Тита, кога је Стаљин сматрао оличењем троцкизма а и да га је у Београд послала британска тајна служба. И овај податак о Голубићу можемо сматрати најбитнијим за нашу тзв. истрагу.

Два дана по експлозији Тврђаве команди Гестапоа у Београду је дојављено да се Мустафа Голубић тренутно крије под лажним идентитетом у селу Миријево крај Београда. Одмах је ухваћен и по кратком поступку осуђен на смрт. Генерал НКВД-а је осуђен за тероризам у Смедереву, низашта друго јер су СССР и Немачка све до 22. јуна били у мирољубивим односима.

Стога је и чудна верзија о Голубићу као организатору терористичког акта, с обзиром да је код комуниста у Југославији владала строга партијска дисциплина (а колико је заправо примењивана?) о уздржавању од икаквих непријатељстава према нацистима.

И ако у архиву Гестапоа стоји „доказана“ Голубићева кривица за организацију тероризма у Смедереву, све већи број историчара отклања сваку сумњу са Голубића у односу на било какву организацију или учествовање у експлозији Тврђаве.

Како било, данас историчари сматрају да кривицу за смедеревску Катастрофу не треба тражити у Голубићу, али се сва сумња усмерава на комунистичку фракцију под руководством Тита. Ако данас знамо да је Тито био и британски и агент немачког Абвера, долазимо до логичког разрешења питања – ко је умео тако вешто да Немцима прокаже Голубића и да га ови на смрт осуде због тероризма у Смедереву.

На неки начин, антисрпски пројекат британске обавештајне службе, какав је био подофицир Вражје дивизије и после српски крвопија Тито, могао је да „напакује“ једном Голубићу акт тог тероризма за који је, према свим индикацијама и проценама, он сам и најодговорнији. Експлозију Тврђаве је организовао са својим партијским компањонима.

На овај начин Тито се успешно ослободио Голубића као оданог совјетског оперативца. На овај начин се Тито очистио и од просовјетских кадрова у Народноослободилачком покрету.

И са Равногорског покрета отклањамо сваку сумњу о диверзији. Генерал Дража Михаиловић не би никада тако нешто наредио својим диверзантима и ако је Черчил тражио од Драже да нападају Немце где год и како стигну.

Врхунски професионалац какав је био Мустафа Голубић, према многим историографским аналитичарима, не би никада организовао такву диверзију да за последицу има више хиљада настрадалих цивила и разорен цео један град. То једноставно није манир једног прекаљеног професионалца какав је био специјални агент Мустафа Голубић. Катастрофу у Смедереву је могао изазвати само неко ко се, да тако кажемо, обрачунава са самим србским народом и онај ко за свој свагдашњи интерес има да Срби што више искрваре.

Србофобни активизам удружен са политичким дилетантизмом даје овај резултат :

„Запаљено је највеће складиште бензина које су Немци имали у Југославији“, славодобитно ће бити обзнањено августа 1941. у билтену Главног штаба Народноослободилачке војске. Информацију је објавио лично Тито, главни и одговорни уредник тог билтена. Мртви цивили нису ни бројани, чак ни поменути.

Све до пред Рат у Југославији амбасада Велике Британије у Београду представљала је главни обавештајни центар за цео европски југоисток, како су англо-амерички обавештајни делатници називали територију Југославије, Албаније, Грчке, Бугарске, Румуније и европског дела Турске. Руси су дошли до податка да је британска служба у склопу Дипломатске поште тајно послала и канту са више десетина кила експлозива.

Након експлозије Тврђаве делови те канте су нађени на неколико места унутар Тврђаве. Стоји претпоставка да је прокријумчарени експлозив чинио део логистике за диверзанте немачког складишта муниције. Извесно је да Британци логистику нису указивали совјетској фракцији комуниста.

Нису ни Равногорском покрету. Наиме, Британци су знали да генерал Дража Михаиловић не би предузимао ништа против Немаца што може за узврат изазвати немачке одмазде или једноставно условити великим српским жртвама. А коме су пружали логистику није тешко наслутити. Уосталом и Мустафа Голубић је слао извештаје својој централи у Москви да Британци припремају диверзије против Немаца дуж дунавске трансферзале.

Људи су од огромног шока и последица Катастрофе умирали и месецима после. Ко је преживео Катастрофу после је најчешће скренуо с ума. Многе труднице су побациле а оне које су родиле донеле су на свет дефектну и аномаличну децу.

Послерапне власти су тенденциозно смањивале број жртава Смедеревске катастрофе. А повећан је број жртава немачких стрељања у Крагујевцу и Краљеву. Дакле, из неког разлога су комунистичким властима требали мртви у Крагујевцу и после Рата док су мртви у Смедереву тенденциозно сакривани од историографије а свако истраживање о томе сузбијано у корену.

Процене о укупном броју настрадалих у Петојунскоу катастрофи крећу се и до 4.500 душа !

Кроз целу своју новију историју Смедерево је показало да је великомученички србски град.

После Другог светског рата, народ Смедерева и околине би сваког Петог јуна покушао да се окупи у порти цркве и запали свеће за своје изгинуле сроднике у експлозији Тврђаве.

Власт и полиција Титових комуно-усташа који сатиру Србство од 1944. па на овамо је на све начине онемогућавала мештанима да јавно обележе овај дан. Полиција није имала милости ни према женама у црном које су се сваког Петог јуна покушавале окупити на Железничкој станици да би положиле цвеће и запалиле свеће за изгинуле.

Последице комунистичког гушења истине о Смедереву су да се и дан данас, осамдесет година од експлозије Тврђаве, о овом догађају јако мало зна у нашем народу. А има их међу Србима који ће тек након читања овог текста први пут дознати какав се ужасан погром Срба догодио Петог јуна 1941. у Смедереву.

Податке о Смедеревској катастрофи за летње издање „Геополитике“ из 2013. г. приредила и сабрала пок. монахиња Атанасија, Манастир Рукумија.

Царство Небеско свим пострадалим душама у Смедеревској катастрофи !
Нека да Господ да никада више Србин не буде жртва оних који воле да ратују до последње капи србске крви !

Амин !

Убоги раб Божији – Сале Коларевић

Извори за ауторски текст :

– магазин Геополитика , бр. 64 јун – јул 2013.

– сведоци Смедеревске катастрофе и њихови потомци