Лик Николаја Велимировића још се прелама у различитим визурама, што је довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом, уколико Српска православна црква не жели да канонизује сам култ спорења, што баш и није у духу саборности за коју се стално залаже

Не би се могло рећи да се већ формирао непрегледан ред оних који би хтели да славе Светог Николаја. Онај кога црквени кругови називају „златоустим праведником“ и „путовођом рода српског“, а неки други „отвореним антисемитом“ и „присталицом фашизма“, упао је у неку врсту зачараног круга. Николаја би, због његове контроверзности, најпре прихватили најортодокснији и најправовернији који чврсто држе до црквених обичаја, али они већ имају своје славе. Да немају, не би ни били ортодоксни. Да их мењају, не би били тако правоверни, јер су славе нека врста породичне традиције која се не доводи лако у питање. Остали, или славе славе по инерцији или црквене датуме доживљавају као лаицистичке празнике, па им и не треба неко попут Николаја Велимировића.

Изгледа да је ново име у календару светих било најпотребније самој Српској православној цркви, која је на Светом архијерејском сабору канонизовала овог епископа, рачунајући на покорност првог и равнодушност другог дела пастве. Једногласно, за датуме празновања и литургијског спомена Светог Николаја узети су дани његове смрти (5. или 18. март, зависи да ли се рачуна према старом или новом календару) и преноса његових земних остатака из Америке у Србију (20. април или 3. мај), тако да је СПЦ добила свог седамдесет седмог светитеља.

БИОГРАФИЈА: Николај Велимировић рођен је 23. децембра (по старом календару) 1880. године у Лелићу, недалеко од Ваљева, у породици земљорадника. Образовање је отпочео у манастиру Ћелије, док је гимназију завршио у Ваљеву. Школовао се на Богословији у Београду где је, према сећањима школских другова, у раним годинама читао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Након завршетка Богословије радио је као учитељ у селима поред Ваљева после чега је, као стипендиста Цркве, студирао на Старокатоличком факултету у Берну, да би школовање наставио у Немачкој, Енглеској, Русији и Швајцарској. У Берну је у двадесет осмој години докторирао теологију, одбранивши дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основну догму Апостолске Цркве“. Прве године прошлог века Велимировић је провео у Оксфорду, где је спремао докторат из филозофије, док је тему о Берклијевој филозофији одбранио у Женеви. Био је предавач на Богословији „Св. Сава“ у Београду од 1912. до 1918. године, да би 1919. године био изабран за епископа жичког. Заједно са патријархом Гаврилом, њега су ухапсили Немци 1941. Био је заточен у манастиру Војловица код Панчева, а потом су га Немци спровели у Дахау, одакле га је 8. маја 1945. ослободила америчка војска. Николај Велимировић остатак живота провео је у емиграцији. Умро је у САД 18. марта 1956. године. Његови посмртни остаци су, на његову жељу да буде сахрањен „тамо где је и прво буквар учио“, пренесени у родно село Лелић (12. маја 1991. г.) и положени у цркву посвећену св. Николају Мирликијском. Писао је много о ономе што може да занима једног теолога, а то је, безмало, духовни и физички свет који се протезао око њега и у њему, и то су најмање спорни детаљи Велимировићеве биографије, мада ни ту није баш све јасно. За једне је он читав Други светски рат провео у концентрационом логору Дахау, други тврде да је тамо био од 1944. године, за треће он уопште није био у логору, већ у некој врсти депоратиције у том граду. Било како било, епископ охридски и жички био је принуђен да седи неко време у Дахауу и гледа кроз неко окно, одакле је слао „поруке српском народу“, како је то напоменуо у поднаслову књиге Кроз тамнички прозор. У том делу се могу срести најсуморнији призори: „Универзитетска Европа је истуцала свога Бога у ступи и разбила у безбројне атоме, протоне и електроне од којих се једва ноге могу очистити. Да ли сте са Европом или својим народом? Ако кажете да сте са Европом онда се брзо лечите да не би заразили свој народ…“, писао је тих ратних година „распевана лира“ Николај Велимировић, тврдећи да су „европски народи под проклетством божијим јер они нису више народи него јазавци… двоноги мајмуни… зверови а не људи… Европски интелектуизирани човек направио је уговор са ђаволом… Европа је јерес… А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш…“ Николај Велимировић је на истом месту приметио да је „култура нула испод јединице“. „Јевреји и њихов отац ђаво“, пише онај кога Српска православна црква назива архипастиром, „успели су лаганим дуготрајним тровањем духа и срца европског човечанства да ово одврате од правог богопоштовања и привуку на поклоњење идолу културе… дим, прах, блато, мутљаг… глупачка ништарија…“

ЕВРОПА, КУПАТИЛО, ЈЕВРЕЈИ: „Проналасци европски довели су“, према мишљењу онога ко је недавно проглашен светим, „човечанство на обронак пропасти, довели га у духовни мрак и у мрачну квареж каква се не памти у историји човечанства. Јер све своје проналаске Европа је уперила против Христа; да ли по своме сопственом кривоумљу или по наговору Јевреја, не знамо“, пише Велимировић, набрајујући потом међу проналасцима телескоп, микроскоп, железницу, парну фабрику, машине за пливање под водом, за летење у ваздуху…

Владици нису биле превише драге ни друге цивлизацијске тековине: „Ревност за чистоћом постала је манијом за чистоћом. Но нажалост, и овде је Чивутин умешан… Водовод, водовод, водовод. Купатила, купатила, купатила! Чистоће, чистоће, чистоће! И сви клонуше од умора перући се и чистећи се споља…“

Према мишљењима његових критичара, Велимировић је исписао неке од најжешћих страница у историји модерног антисемитизма: „Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа разапели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам и свеопшту револуцију, и капитализам и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. И то је све у намери да Христа понизе, да Христа пониште, и да на престо Христов ставе свог јеврејског месију, не знајући ни дан данас да је то сам Сатана, који је отац њихов и који их је зауздао својом уздом и бичева их својим бичем… Али је за чуђење, да су се Европејци, крштени и миропомазани, потпуно предали Жидовима тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе… Али најважније је како је хришћанска Европа постала слушкиња Жидова и како је отпала од Оца светлости и признала ђавола за свога Оца у свима мислима и делима својим…“ То све је Велимировић успео да изговори на једном месту, у једној књизи. Ако неко жели да му прогледа кроз прсте, то дело је објављено тек после његове смрти 1985. у Хилмансиру у Немачкој.

Међу хиљадама страница које је Велимировић написао има много богоугоднијих мисли, али и у другим текстовима повремено провејава тон нечега што би измамило забринут уздах и оног прогнаника који је јефтино проћердао своју анђеоску смерност. Чак и да се Велимировићево нетелесно биће винуло до сакралних висина о чему је тешко просуђивати рационалним разлозима (у смислу Тертулијанове парафразе Цредо qуиа абсурдум, ако некога то уопште занима на оваквом месту), њега земаљска биографија вуче натраг у просторно-временске координате онога што је говорио и радио. Било је ту речи и дела којих се не би постидела ниједна религија, али и белешке из Дахауа остају, неумитно.

Осим тога, Српска православна црква је прихватила за свеца некога ко је пред Други светски рат величао Адолфа Хитлера, јер је радио на „стварању националне цркве у Немачкој“, што је свети Сава „свршио… пре 700 година“, био духовни инспиратор Љотићевог покрета, заговарао антиевропска осећања и ширио антисемитизам, чиме су прекршена елементарна начела морала, да се не иде до канонских правила Цркве. О њима су већ доста говорили теолози попут Никодима Милаша у Црквеном праву, тако да није лако довести у везу захтев да се „једно лице одликовало у свему и свагда узоритом светињом живота“, да су га „свагда украшавале све хришћанске врлине и његова дела била таква да су показивала тежњу да се приближе идеалу светиње, и свагда служила за узор љубави и побожности“, да су „црте пророштва и чудотворства код тог лица биле, или је његово тело после смрти давало знаке светитељства“, са оним што је говорио и радио Николај Велимировић.

Колико год канонизација светитеља била право Светог архијерејског сабора, толико највиша црквена тела морају да поштују оне којима Црква припада. За разлику од Римокатоличке цркве која свеце проглашава административним путем, Српска православна црква увек је потврђивала култове светих који су претходно заживели у народу. Због тога ни сам свети Сава, на пример, није службено канонизован, али је постојала општа сагласност око његовог дела.

Лик Николаја Велимировића још се прелама у различитим визурама, што је довољан разлог да се сачека са његовом сакрализацијом, уколико Српска православна црква не жели да канонизује сам култ спорења, што баш и није у духу саборности за коју се стално залаже. Дух полемоса и тако више спада у дијалектички рејон оног господина са брадом, коме тек што су видели леђа.

извор: vreme.com Slobodan Kostić