Милош Велики се жалио ,,што Европа води тако мало рачуна о њему, што га тако мало окуражава, а овамо је све учинила за Грке, које Кнез, међу тим, врло ниско цени”

Милош Обреновић је исправно схватао важност духовне власти србских архијереја, па беше затражио од цариградског патријарха посвећење Србина Мелентија Никшића за митрополита београдског. Патријаршија постави свеједно за митрополита београдског Грка Агатангела, али удовољи делимице Србима поставивши Мелентија за епископа шабачког. Ипак, тиме коначно Србија задобија епископа србске крви, што постаје историјски догађај и прелаз од ропске потчињености ка аутономији и аутокефалији народне цркве. Опет Милош Велики, заједно са архимандритом Мелентијем Павловићем, донесе 1816. године познату Уредбу за свештенство, која је тежила да битно ограничи злоупотребе и похлепу грамзивих грчких владика у Србији. Скупштина забрањује грчким владикама да иду у народ и да лично прикупљају димницу, одређује им се стална годишња плата и установљују им се таксе за обављање богослужбених чинова, док се данак патријарху почиње исплаћивати из државне касе. Милош се 1821. године врло мудро није укључио у грчки устанак у Влашкој, што доводи до омразе Грка фанариота према њему. Ваља подсетити да су Грци Милошу претили и радили му о глави, јер није хтео да извршава налоге хетерије. И Тудор Владимиреску беше изјавио да „не жели да пролива влашку крв за Грке”. Убијен је 1821. године у Трговишту. Пошто се обзнанило да се тајно дописивао с устаницима, убијен је и цариградски патријарх Григорије, иако беше бацио анатему на устанак. Ово убиство је послужило за оправдавање европског мешања. У хетеристички покрет за ослобођење кнежевина били су укључени и војводе Петар Добрњац и Миленко Стојковић, који су, плашећи се Карађорђеве освете, 1811. године побегли у Влашку, а потом у Кишињев. Овде су се 1821. године укључили у хетеристички покрет, због чега их је прекоревао књаз Милош, говорећи како „буну хетериста хоће да пренесу у Србију, где је мир тако потребан и делотворан”. Запретио им је да ће и сам „заједно са Турцима устати против њих, ако се усуде ту буну пренети овамо преко Дунава”. Јер шта беху Грци у очима Милошевим? Непријатељи Срба. Ако би грчка револуција остварила своје наде, ту би васкрсло оно источно царство које би гледало на Србију као на једну од својих провинција, а постало јој опасније и од саме Турске. Не беху ли Грци, пет векова раније, упорни противници и суревњиви контролори династије српске? Нису ли њихови Кантакузени обуставили цивилизаторско дело Душаново? Не беху ли они ти који у четрнаестом веку позиваху Турке у Европу противу „христољубивог цара Маћедонског”? Разлика у вери између Турака и Срба, која је некада била извор толиких несрећа за прегажену рају, данас иде у прилог Србима, јер је Турска принуђена да води рачуна о хришћанским поданицима, док би грчко царство излазило пред њих са високопарним претензијама. Грци су се вечно правили невешти напорима Срба и презирали их као варваре, а у томе се посебно истицала фанариотска аристокрација њихова, зађевичка и сплеткарска до сржи. Срби, Власи и Бугари су се те године имали пустити напред као варварска авангарда и топовско месо, према плану принчева од Фанара који представљаху и грчке интересе и руску политику на Балкану и на Дунаву (академик Сан Рене Таљандије, Србија у деветнајестом веку, Линеа, Краљево, 1990, стр. 317-319).

Поједини Грци чак покушавају да окрену Србе против Милошеве управе у Србији и подигну буну против њега. Ове трзавице и наводе кнеза Милоша да затражи дуго прижељкивано народно осамостаљење од фанариота у избору митрополита и владика, уз званичну потврду Цариградске Цркве. Тек 1830. године успева Милошу да добије од султана хатишериф према којему Србија постаје самоуправна кнежевина и има право да сама бира своје епископе. Тек хиротонијом Герасима Ђорђевића за епископа пожаревачког у потпуности је обновљена србскославјанска највиша јерархија Србске православне цркве, јер је ондашњи митрополит шабачки, грк Герасим Домнин, дознавши да је и трећи Србин постављен за архијереја, одмах затражио отпуст од кнеза Милоша, да оде из Србије. По одласку Домнина, шабачку епархију преузима епископ Герасим Ђорђевић и, у периоду болести и лечења митрополита Мелентија, као и одсуства епископа Нићифора, једно је време био једини архијереј у Митрополији србској. Синод Цариградске Патријаршије 1832. године признаје Србској Цркви самоуправу, београдски епископ добија наслов архиепископа и митрополита Србије, а Цариграду се плаћа данак од 3.000 гроша годишње за обе тадашње епархије, уз још 300 гроша за сваки нови избор митрополита. Спомињаће се цариградски патријарх, од којега ће Србска Црква добијати и свето миро. Пошто владике фанариоти често нису плаћале Цариградској патријаршији мирију, то је за њих била принуђена да чини устаничка Србија. Зато је било договорено да од 1817. године Србија плаћа 145.675 гроша на годину. Од 1824. године је уговорено да се Фанару годишње из поштовања прилаже 6.000 гроша, а за постављање митрополита и за стари дуг грчких владика 1826. године исплаћено је 16.000 гроша. Следеће године исплаћено је чак 46.000 гроша за избор владика, а за проглашење аутономије Србске цркве у Србији кнез Милош је дао 50 дуката патријарху на поклон, за издавање патријаршијског писма још 9000 гроша, док је за хиротонију србског митрополита исплаћено 300 ћесарских дуката. Тада је обећан Фанару и годишњи прилог од 6.000 гроша, да би, прикључењем шест нахија, тај намет био увећан на 9.000 гроша (в. Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Митрополија црногорска никада није била аутокефална, Београд-Цетиње, 1991, стр. 70). Краљ Александар Обреновић је 1894. године даровао Фанар са 15.000 франака, а цариградској сиротињи уделио је 5.000 франака (в. Владан Ђорђевић, Србија и Турска (Јилдиз-Порта-Фанар) 1894-1897, СКА, Београд, 1928, стр. 31).

Тако су коначно Срби ослободили цркву од грчког ропства, а Милош је завео државни култ празника Светог Саве. Ипак, Милош Велики се жалио ,,што Европа води тако мало рачуна о њему, што га тако мало окуражава, а овамо је све учинила за Грке, које Кнез, међу тим, врло ниско цени”. О овом односу Европе према Грцима слично ће кроз неколико десетлећа тврдити мудри турски посланик Гадбан-ефендија: „Грчка се не боји Европе. Ова је њих тако размазила да имају права да њој узјаше на врат… Европа нема ни данас преча посла него да се диви Саламини, Маратону, Платејама”. Милош Велики свакако није имао ништа против грчког народа, јер је преко својих кнезова откупљивао и ослобађао грчко робље. Тако су Срби украли и склонили од Турака једну Гркињу из Њаушта, Ђорђе Поповић беше откупио једно грчко чељаде од Арнаута за кнежев рачун, плативши хиљаду сто гроша; док Наум Ичко беше предложио да се оснује нарочити фонд за откуп грчког робља од Турака.

Наравно, ово су били тек први кораци ка циљу стварног ослобођења Србије од турског и грчког утицаја, јер закулисне игре против династије Обреновић не јењавају. Напротив. Тако је Михаил Чајковски, пољски масон, генерал и књижевник, у Цариграду ступио у везу са изгнаним Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем, иницирајући обојицу у масонерију, све у антируском кључу. Њих двојица 1841. године добијају задатак од Порте да се збаци влада Михаила Обреновића, што ови и чине подижући чувену буну 1842. године, која ће преко ,,привременог правленија” довести до промене династије и избора Александра Карађорђевића за новог кнеза. Према истрази аустријског генерала Апела, касније ће Тома Вучић израсти у „нарочито опасног и агилног члана” београдске ложе „Али Коч”, увезане са ложама из Видина, Свиштова, Рушчука, Варне, Ниша и Напуља, као и са свим револуционарним клубовима европских земаља. Старешина ложе је био Велики Мајстор свих ложа у европској Турској, Мехмед Саид Исмаил, и био је у блиској вези са Великом националном ложом из Париза. Ова „Али Коч” ложа била је у служби закулисног наметања страних утицаја француске и енглеске масонерије русофобног правца. У време прве кнежеве владе, пољски су агенти Тома Вучић и Аврам Петронијевић имали намеру да „смакну кнеза Михаила”, то „руско орудије у турском царству”, а у томе су им асистирали Аустријанци и Порта (Гргур Јакшић, Драгослав Страњаковић, Србија од 1813 до 1858 године, Геца Кон, Београд, 1937, стр. 87-89). Петронијевић је још 1820. године био осумњичен због одржавања везе са Хетеријом, па је био задржан у Цариграду, где је провео у заточеништву 5 година (Антоњи Цетнарович, Тајна дипломатија Адама Јежија Чарториског на Балкану, Славистичко друштво Србије, Београд, 2017, стр. 49). Настављајући службу код кнеза Милоша, прешао је у опозицију 1834. године. Италијански и мађарски заверенички агенти су касније ширили утицај на Балкану, посебно у Србији, која је одржавала везе с најекстремнијим и маргиналним крилом грчких гарибалдинаца и хетериста (као што је био Л. Вулгарис); в. Славенко Терзић, Грчки национални програм и Срби (шездесетих година XIX века), отисак из зборника Илија Гарашанин (1812-1874), САНУ, књ. LIV, од. историјских наука, књ. 16, стр. 334. Уместо да уложи напор у црквено-народну просвету, србску егзархију и обнову Пећке патријаршије, србска држава је траћила време и новац на сумњиве агенте и веровала у снагу конспиративне револуционарне агентуре; в. С. Терзић, исто, стр. 337.

У међувремену, Грци на Атосу не седе скрштених руку. Када је ходочастио Светом Гором 1848. године, академик Димитрије Аврамовић је огорчено сведочио како Грци „изнова живопишу” параклисе са србским натписима и „све грчки подписују Светитеље, а да су га Срби направили нема ни словца спомена”, као и да у Ватопеду „има још једна капија, коју су Грци направили; само да на ону не иду куда је Св. Сава са својим Србима пролазио! Ово Светог Саву огорчи тако, да је говорио: „Ја ћу један Србски монастир да сазидам, кад Србин у Свету Гору дође, да у свој монастир долази.” И тако сазида монастир Хиландар. Свети Симеон и Сава половину су монастира Ватопеда направили и земље још поклонили, и драгоцени ствари црковни! Изван монастира на јужној страни на брегу стоје и сад развалине гди су школе биле, које је Свети Сава зидао”.

И Илија Гарашанин нешто касније пише како србски „саплеменици” у Турској „толико зулуме и од власти и од владика грчких трпе”, да је неопходно спровести програм реформи у Македонији. Он је хтео да спречи јелинизацију Словена у средњој Македонији (Битољ, Воден, Струмица, Дојран). Михаило Полит-Десанчић је у свом делу Источно питање и његово органско решење из 1862. године тражио разграничење с Грцима од Солунског залива, испод Охрида, до ушћа реке Војуше, с тим да Солун буде слободан трговачки град.

Из нове књиге Срђана Новаковића Грци и Фанар, Београд, 2020

Извор: https://sloven.org.rs/srb/?p=19242