Знаменити Срби пре комунизма

Милош Савчић

(Свилајнац, 26. јул/7. август 1865 — Београд, 9. март 1941)

Један од најбогатијих Европљана свог времена, министар грађевина, градоначелник Београда, грађевински инжењер, предузетник, саветник, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији.

Рођен је у Свилајнцу, у Ресави, 26. јула/7. августа 1865. године, од мајке Јелене и оца Теодора. Отац му је био добростојећи трговац. 

У родном месту је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије, у Београду је 1885. завршио реалку, а у Минхену 1889. Високу техничку школу.

Након завршених студија, на позив професора Леве, који је у Високој школи предавао путеве и железнице, остао је још две године у Немачкој, радећи на изградњи баварских државних железница. Као младом инжењеру Србину, такав посао је представљао ретку почаст, али и изузетну прилику за стицање солидне праксе. Међутим, као страни држављанин, није могао да постане државни чиновник, могао је да ради само као контрактуални (на уговор).

Године 1891. због мајчине смрти је одлучио да напусти посао на баварским железницама и оде у Србију. У то време је требало да пређе да ради код Ајфела, који је након изградње чувене Ајфелове куле стекао светски глас. Пошто је посао требало да започне у мају наредне године, како би искористио слободно време, отишао је на одслужење војног рока, који је по закону требало да трајао пет месеци, или мање, у случају да се раније положи официрски испит. Међутим, пао је на практичном делу испита, на коме је добио за задатак да обележи троугао на терену и пошто је задатак решио на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са Ајфелом.

Познатији пројекти: 

• Изградња кланице у Београду
• Стругара у Београду
• Осигуравајуће друштво „Србија”
• Врачарска штедионица
• Фабрика вагона

Остали предратни пројекти

Захваљујући Савчићевом спретном руковођењу, банка је 1909. године своје пословање проширила и на бродарство и речни превоз песка и шљунка, који су били веома тражени у грађевинској индустрији. Најпре су набављене две дрвене лађе, а касније и бродови, шлепери, ремолкери, багер и елеватор, који су служили за транспорт и истовар песка, шљунка, као и дрвне грађе, која је стизала са Таре.

Исте године основана је Фабрика стакла у Костолцу.

Савчић је у том периоду постао и потпреседник Управног одбора Привилеговане извозне банке, која је 1911. са Прометном банком основала Друштво за техничка предузећа, при чему је Савчевић постао његов технички директор. Друштву је на јавној лицитацији поверена изградња пруге Ниш—Књажевац у дужини од 60 km, са 39 тунела и 20 мостова. Градња је прекинута за време Балканских ратова, а настављена је 1915. године форсираним темпом, због стратешког значаја, да би се Ниш повезао са Дунавом. Због важности пруге, радове су посећивали разни политичари, па чак, у то време регент Александар. Пробијено је 1200 m Грамадског тунела, а у радовима је учествовало око 5—6.000 ратних заробљеника. Те године је завршено 90% предвиђених радова.

Током изградње пруге пронађене су богате наслаге каменог угља у подножју планине Тресибабе. Од 1909. до 1915. вршена су само испитивања, а 1915. Савчић је од државе добио повластицу за експлоатацију 150 рудних поља на тој територији, која је због рата и неизграђене пруге морала да буде одложена. За време окупације, рудник Тресибаба су експлоатисали Бугари, а касније и Немци. До изградње пруге угаљ се транспортовао волујским колима.

Године 1905. био је један од оснивача нове Самосталне радикалне странке.

У периоду 1905—1911. и 1923. године је био народни посланик , као члан Самосталне демократске странке, а у периоду 1908—1909. министар грађевина.

Извор: Википедија

Погледајте обавезно и видео:

Теокаревићи 

Теокаревићи су пореклом из из Албаније одакле се Теохар доселио у Параћин. Славе Св. Николу.

Димитрије Теокаревић

Димитрије Мита Теокаревић (на слици), народни посланик и председник Општине Лесковац. Основао је прву фабрику гајтана у месту Стројковце, а касније и Вучју код Лесковца. У Параћину је 1921. основао предузеће под називом " Влада Теокаревић и комп“, односно подигао фабрику текстила.

Његови синови су Влада, Лазар и Славко, а кћерка је била удата за Николића чији син је инж. Предраг Николић.

Влада Теокаревић

Влада Теокаровић био је индустријалац из Параћина.

Влада Теокаревић и комп. су биле фабрике за производњу свих врста тканина у Параћину и Вучју код Лесковца, као и велелепне продавнице штофа у Београду.

Теокаревићи су одмах после Првог светског рата одлучили да прошире пословање - Димитрије - Мита Теокаревић у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца са синовима Владом, Лазом и Славком подигао је 1921. године у Параћину сопствену фабрику. Заправо, он је за себе задржао фабрику гајтана у Стојковцу, касније Вучју, а у Параћину основао предузеће под називом „Влада Теокаревић и комп." Мита Теокаревић је припремио своје синове за посао индустријалца. Сви су се образовали у Немачкој, Француској, Белгији и Енглеској. Тамо су изучили најмодернију технологију текстилне индустрије и то своје знање применили у новој фабрици. Индустрија Теокаревић је врло брзо освојила производњу свих врста вунених тканина, а оријентација је била на сигурно Министарство војске, којем испоручује тканине и готове моделе. Вредност целокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана. Фирми 1928. године приступа и сестрић Владе Теокаревића, инж. Предраг Николић који, осим свог у Енглеској стеченог знања, доноси и пет милиона динара у новцу и машинама. Граде се нови енергетски капацитети, проширује ткачница, дозиђује и друг спрат на предионици чешљаног предива. Према Теокаревићима највише је ишла на руку протекционистичка политика државе према домаћој индустрији. Домаћи произвођачи, а међу њима и текстилци, били су заштићени високим царинама. Тим пре што је 1920. године од укупног увоза на текстил одлазило 49,55 одсто. Вредност фабрике је за три године дуплирана. После Другог светског рата, судском одлуком Компанија прелази у државну својину, а потом у друштвену својину, и добија име „Бранко Крсмановић“. Влада Теокаревић је био хапшен после рата, али касније пуштен и живео до средине седамдесетих година прошлог века.

Имања

Вредност целокупне имовине Теокаревића је 1925. године процењена на 45 милиона динара, а имовина фабрике штофа је у односу на 1922. године дуплирана.

Извор: Википедија

Погледајте и одличан видео који је о Теокаревићима снимио Милан Стронгман: 

Сава Поповић Текелија

Сава Поповић Текелија (Арад, 28. август 1761 — Пешта, 21. септембар 1842) је био први Србин доктор права, оснивач једне од највећих задужбина изван Србије - завод Текелијанума, председник Матице српске, племић, царски тајни саветник и "златне оструге витез", правник, филантроп и ктитор.

Године 1831. поред наведених титула Сава је и "Славних Комитатов Арада, Чанада, Чонграда, Торонтала, Темеша, Бихара и прочаја (других) Табули Судејскија присједатељ" (члан) и "Гетинскога Ученог Содружества" члан.

Приметио је књижевник естета Вељко Петровић, за великана Саву Текелију: био је последња фигура старинског српског великаша, а, у исти час, и прва, изразита фигура модерног нашег човека.

Порекло
Потиче из српске банатске војничке и племићке породице Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада српске деспотовине (1459), породица се нашла у Угарској, али без племићке титуле. Међу водеће у српском народу, породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, Савином прадеди. Назив Текелија српски историчар Алекса Ивић везује се старо село Тукуља на Чепелској дунавској ади, надомак Будимпеште, где су изгледа некад живели Срби Поповићи.

Јован Поповић Текелија, оберкапетан и заповедник Поморишке војне крајине, истакао се у бици код Сенте 1697. године, у којој је аустријска војска под командом Еугена Савојског, победила Турке. За заслуге и ратнички подвиг у овој борби, Еуген Савојски га је тада поставио за заповедника Српске милиције у Араду. Цар Јосиф I је, тада већ пуковнику Поморишке милиције, Јовану Поповићу Текелији, његовој најужој родбини (брату Остоји и његовој породици) и потомству даровао племићку титулу 1706. године због јунаштва за време Ракоцијева устанка. Неколико година након тога Поповић, као део презимена се губи.

Биографија
Сава Текелија је рођен 17/28. августа 1761. у Араду (тада Хабзбуршка монархија, данас Румунија). Био је син Јована Текелије граничарског официра (поручника) и угарског спахије и Марте рођ. Ненадовић, синовице митрополита Ненадовића.

Сава је у Араду ишао у српску основну школу, гимназију је затим учио у Будиму. Студира мађарска права у Пешти, дипломирао 1785. године, и већ следеће године (1786) докторирао и постао први Doctor juris не само от Србаља него и от Маџара који нису били професори универзитета. Сава се 1787-1788. године бавио у Русији, где је на позив стрица руског генерала Петра Текелије отишао. Стриц је прво желео да га учини својим наследником, али од споразума није било ништа. Млади Текелија је искористио прилику да обиђе Русију и њене градове, Москву и Санкт Петерсбург. Током 1779. и 1780. године боравио је у Будиму слушајући филозофију и учећи да црта. Успешно се бавио цртањем до краја живота. Волео је да слика портрете и пејзаже. Покушао је у Бечу да се упише на Инжењерску академију, али није примљен јер је био престар. У Бечу је изучавао природне науке (пре свега анатомију, хемију и ботанику), математику, свирао је на флаути. Паралелно је учио више језика (француски, италијански и шпански), тако да се за њега може рећи да је био полиглота.

Каријеру је млади Текелија почео у државној управи 1790. године, као виценотар Чанадске жупаније, а временом постао секретар Угарске дворске канцеларије. Био је касније више жупанијских скупштина "присједатељ" (члан). Пошто није видео могућност даљег успона и утицаја на државне послове, 1798. године подноси оставку на државну службу и 1802. године напушта политички живот. Повлачи се у Арад, у своју кућу као и на своја имања, за која су се његови родитељи 26 година судили, да би их осиромашене повратили. Носио је племићки предикат: "От Визеша и Кевермеша". Сава је наследио од оца пустару Кевермеш са 4374 јутра, и на Визешу имао још 1898 јутара земље. То властелинско добро је представљало капитал од 250.000 ф. Осим тога имао је у кућама, магазину, виноградима, "марви" и вину још вредност од 130.000 ф. Његов капитал је према томе износио око 400.000 ф. Под старе дане Сава је поменуте пустаре уступио својим синовцима, под условом да му сваки по 15.000 ф. годишње исплаћује као надокнаду.

Тада је почео да се у већој мери интересује за свој народ. Посебно се заинтересовао за његову судбину када је у Србији букнуо устанак против турске власти 1804. године. Свестан свога богатства, образовања и угледа у високом друштву, Текелија је себе желео да види на челу ослобођене српске државе, а није му била туђа ни идеја о стварању југословенске заједнице, нити мисао да буде први човек уједињених Јужних Словена.

Као присталица Доситеја Обрадовића, са којим се познавао и дописивао, рано је дошао до закључка да је образовање главни замајац покретања српског народа ка бољој будућности. И пре оснивања своје задужбине давао је знатне своте новца за школовање српске омладине и подизање интелигенције у своме народу. Остало је забележено да је био против Вукове језичке реформе и тврдокорно је заступао славеносрпски језик у науци и књижевности. Био је присталица идеје просвећеног апсолутизма и „њен последњи представник и поборник међу Србима“.

Гроб Саве Текелије у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Араду
Изабран је за доживотног председника Матице српске када је имао 77 година. Све своје снаге усмерио је у корист Матице и за општенародно добро. То потврђује чињеница да је смогао снаге да и пред саму смрт долази на седнице и да им председава. Поклонио је своју личну библиотеку Матици српској. У позним годинама, Сава Текелија набавља штампарију за Матицу српску, покреће издавање књига, и потпомаже многе подухвате ове културне институције. Пред сам крај живота, целокупну имовину: имање, куће и 150.000 форинти, Текелија завештава Матици српској. У Галерији Матице српске чува се његова "Поклон-збирка" (1843) коју су чинили 11 портрета чланова породице и албум цртежа који је Сава израдио током својих путовања по средњој Европи.

Сава је 1813. године намерио да се жени, да би се фамилија одржала. Оженио се након много бирања, када се вратио са Бечког конгреса. Његова изабраница била је млада Амалија Безег, из села Хајник, код места Рибара, у Зомољској жупанији. Била је то лутеранка из помађарене словачке породице, са којом се "слабо разумео". Узео ју је за жену, иако му се није свидела, јер му је наводно досадило тражење. Убрзо по склапању брака, између њих се изродио раздор који је довео до тога да Сава 1821. године затражи судски развод брака. Но добије неповољну пресуду, и тако је био код жене без жене и остане код супруге без деце. Судска парница се водила још десет година, до 1830. године уз велике непријатности и трошак.

Знаменити Србин умро је изненада и без дужег боловања ("после четиричасне болести") са 88 година 21. септембра 1842. године у својој кући у Араду. Гроб му се налази у цркви Св. Петра и Павла у Араду. Ову цркву (првобитну) звану "Текелијина", је изградио његов прадеда оберкапетан Јован, одмах по доласку у Арад 1698. године. Сава је ту цркву дограђивао и украшавао - додао високи звоник и звоно (1822). Текелије су били ктитори цркве Св. Петра и Павла, све док им се није угасила мушка лоза 1844. године, и то смрћу Савиног синовца Петра Текелије у Бечу.

 Извор: Википедија

Бранислав Петронијевић

Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 25. март/6. април 1875 — Београд, 4. март 1954) био је српски филозоф, академик.

Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.

Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.

Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја свих времена. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Извор: Википедија