Знаменити Срби пре комунизма

Јелисавета Начић

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878 — Дубровник, 6. јун 1955), била је прва српска жена архитекта.

Биографија
Рођена је у Београду 1878. године као тринаесто дете имућног трговца на велико Михаила С. Начића. Мајка јој је била ћерка Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији је водила порекло од породице Ичко. Породица Начић имала је имање на падини испод данашњег хотела Москва. Породица је поседовала и куће у Хиландарској улици. Богата породица имала је кочије које су се изнајмљивале за свечане краљевске догађаје.

Одлука да се упише на тек отворени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва жена архитекта у Србији. По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације као, неколико деценија пре ње, прва српска лекарка, докторка Драга Љочић. Јелисавета се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена, пошто су по закону државну службу могли добити само мушкарци, тј. само особе које су служиле војску. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902. са службом у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица. Иако је била социјалдемократкиња и пријатељица Димитрија Туцовића, политичке ставове није јавно износила.

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској јер је 1913. на Теразијама подигла славолук у част повратка српске војске из балканских ратова на коме је писало Има још неослобођених Срба. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле су се преселили на Скадар, где је Лукај био министар у влади Есад Паше, пријатеља Срба, који је помогао Србима да пређу преко Албаније у време Првог светског рата. Јелисавета се удајом потпуно одрекла своје каријере и постала највернија сапутница мужу. Тако је у Скадру заједно са њим учествовала у дизању устанка за ослобођење Албаније од италијанског утицаја. Након пропасти устанка они се 1923. године селе у Дубровник, где је Јелисавета живела до смрти. Доласком у Дубровник посветила се породици, подизању ћерке и неговању болесног мужа. Живела је од пензије која јој је после Другог светског рата додељена на иницијативу Савеза архитекакта Југославије, у знак признања за њен неспорни допринос пољу архитектуре. По другим изворима њена молба за пензију је одбијена.

Преминула је у Дубровнику 6. маја 1955. године.[6] Умрла је сиромашна и заборављена, а била је део прве генерације студената архитектонског одсека и прва жена дипломирани архитекта у земљи, једна од првих жена запослена у јавном сектору, пројектовала прву модерну школску зграду(Основна школа Краљ Петар Први у Београду - лепо једноспратно здање, са три фасаде и богатим чеоним улазом; изграђена је неколико година пре Првог светског рата), прву болницу за туберкулозу, прву кружну пећ за израду опеке, прву плански зидану стамбену зграду на Балкану. Пројектовала је чувено Мало степениште на Калемегдану, изграђено у првој деценији 20. века од уникатне врсте београдског гранита - керсантит - јединственог камена зеленкасте боје којег и даље има у напуштеном мајдану (Тешићев мајдан) у Рипњу.

Професионална достигнућа
Била је веома активна на професионалном плану. Као једина жена запослена у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, успешно је раализовала више пројеката. Трећу награду на конкурсу за идејно решење цркве Светог Ђорђа у Тополи добила је 1903. године Била је ангажована у радовима на уређењу Калемегдана према пројекту чувеног архитекте Димитрија Т. Лека. Јелисавета је на Малом Калемегдану пројектовала мале степенице, у необарокном стилу, које од Савске алеје воде до Париске улице. Поред степеништа њен рад је била и ограда савског шеталишта, изграђена са стилизованим вазама на каменим постаментима у духу сецесије. Та ограда је у Првом светском рату срушена.

Вероватно најмонументалнији пројекат Јелисавете Начић била је основна школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Када је 1906. завршена, школа је представљала један од најмодернијих школских објеката у Србији. Опремљеност учионица и помоћних просторија, као и хигијенски и наставни услови, били су на знатно вишем нивоу у односу на дотадашње школске објекте. О изузетности и успеху овог пројекта говори чињеница да је био изложен на IV југословенској изложби у Београду 1912. годне. Данас је ова зграда проглашена за културно добро и под заштитом је Унеска.

Кад је Београдска општина одлучила да распише конкурс за уређење Теразија, Јелисавета се одмах нашла на списку архитеката који би требало да осмисле читав нови концепт. По њеном пројекту, који је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића, читав простор Теразија је требало да буде подељен на два дела, а у центру тог простора требало је да се налази фонтана са Мештровићевим Победником. Радове на уређењу Теразија прекинуо је рат 1914 а Мештровићева скулптура Победника није постављена због згражавања јавности.

Прву зграду колективног становања за раднике на Балкану пројектовала је Јелисавета. Блок радничких станова за раднике комуналних служби Београдске општине налази се између улица Венизелусове, Комнен Берјактара, Генерала Махине и Херцег Стјепана. Састоји се из два низа објеката насталих у различито време. Први блок је изведен 1910. и 1911. а други низ објеката које је пројектовао општински техничар Балаш завршен је 1924. године. Овај комплекс постоји и данас и проглашен је културним добром.

Трг у Савамали испред зграде Београдске задруге пројектовала је 1911. али он није реализован.

По нацртима Јелисавете Начић 1912. изграђена је прва болница за туберкулозне болеснике, која се налазила на Врачару. Потреба за овако специјализованом болницом била је велика, пошто је у Београду од 1901. до 1910. у просеку годишње од туберкулозе умирало 500 људи. Зграда болнице је уништена у бомбардовању током Првог светског рата.

Јелисавета Начић се бавила и пројектовањем сакралних објеката. Тако је по њеним нацртима 1912-1913. саграђена црква посвећена св. Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову. У јужном делу цркве налази се спомен-плоча, која представља посвету архитекткиње српским војсковођама који су се борили на овим просторима:

„ Спомен-плоча осветницима Косова, војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Глигору Соколовићу, слава погинулима за Косово, архитекта г-ђица Јелисавета Начић. ”
Најзначајније Јелисаветино дело из домена сакралне архитектуре несумњиво је црква Александра Невског на Дорћолу. Радови су започети 1912. али су због рата убрзо и прекинути. Изградња је настављена 1927. Црква је саграђена у неовизантијском стилу.

Пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат срушен је за време Првог светског рата.

Јелисавета Начић је за потребе Београдске општине пројектовала и више приватних кућа у Београду, па се тако и данас могу пронаћи грађевине које су саграђене по њеним идејама и нацртима. Једна од њих је и кућа која се налази на углу улица Шафарикове и Ђуре Даничића. То је кућа Божидара Крстића из 1904., године. Још увек се можу видети кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45-а из 1904. године која је проглашена културним добром и кућа Зорке Арсенијевић из 1907. у Ломиној 46. Срушена је колективна стамбена зграда позната као кућа Арсе Дреновца из 1907. која се налазила на углу Косовске и Кондине улице и кућа М. Протића у дворишту Бирчанионове 13.

Извор: Википедија

Димитрије Давидовић

(Земун, 23. октобар 1789 — Смедерево, 6. април 1838) био је српски политичар и дипломата, уставописац, новинар и публициста. Давидовић је каријеру у Србији започео као лекар и кнежев приватни (породични) секретар, наставио као кнежев државни секретар, истакао се у Цариграду као дипломата, да би своју делатност крунисао писањем Сретењског устава и стекао положај попечитеља (министра). Димитрије Давидовић је успео да постане прва личност уз кнеза Милоша Обреновића.

Димитрије Давидовић је рођен у Земуну, 23. октобра 1789. године, од оца Гаврила Георгијевића и мајке Марије. По Антонију Арноту (1838) потиче он "од старине Протића".

Рођен је у једноспратној кући која се данас налази на броју 171, на углу улице Главне и Каналске улице. Димитрије се родио за време последњег аустро – турског рата (1788—1791), у периоду када су аустријске трупе тек заузеле Београд 1789. године, и у време Револуције у Француској. Димитријев отац Гаврило је био региментски свештеник и капелан у грчкој цркви у Бечу, и за ту службу одликован је посебним крстом. Гаврило се потом вратио у Земун у свештеничко звање проте. Напустивши касније свештенички позив, Гаврило се определио за трговину.

Димитријев деда звао се Давид Георгијевић (Ђорђевић) и био је један од познатијих наставника Латинске школе у Сремским Карловцима, коју је основао митрополит Павле Ненадовић. Димитрије је касније по најпознатијој личности у породици деди, Давиду, узео презиме Давидовић. Димитрије је у петој години прележао „велике красте“ (богиње). Током целог живота био нежне природе, плаве пути, рошавог лица услед прележаних великих богиња и слабог вида.

Он је у шестој години пошао у српску школу, и у њој учио до једанаесте. Завршио је српску школу и одслушао „немацку норму“, између 1795. и 1801. године. Отац Гаврило решио је да сину омогући да настави школовање, па га је упутио у Сремске Карловце, где је од 1792. године радила Гимназија. Давидовић је тамо похађао шестогодишњу гимназију, са припремним разредом 1801/1802. и три разреда граматикалне класе од 1802. до 1805. године, као и две хуманитарне (човечности) класе од 1805. до 1807. године.

У Сремским Карловцима је с успехом дошао до краја последњег разреда, шестог, када је, због једне пасквиле (погрдног писма), изазвао сукоб са митрополитом Стеваном Стратимировићем и професором Гаврилом Храниславом. Он је у писму (књижици) у сатири, заједљивим стиховима извргао руглу професора Хранислава. Давидовић је због озлогашених књижица против својих претпостављених искључен из школе и том приликом добио и десет удараца корбачом. Димитријев отац Гаврило који је био трговац, активно је помагао устанике током Српске револуције. Млади Давидовић је отпутовао на север, у намери да доврши своје школовање. У Кежмераку је завршио прву, а у Пешти другу годину филозофије на Лицеју 1809. године. У Кежмераку и Пешти био је школски друг и велики пријатељ са будућим творцем српског романа, слушаоцем права Милованом Видаковићем.

Давидовић је завршио другу годину филозофије и уписао медицинску школу у Пешти. Када је имао двадесет и две године завршио је трећи разред лекарске школе 1812. године, тада је превео и штампао Ајземаново Наставленије к благонаравију, брошуру малог формата намењено деци. У Пешти је са Давидовићем учио медицину, Димитрије Фрушић са којим је похађао Карловачку гимназију. У јесен 1812. из Пеште Давидовић и Фрушић одлази у Беч да настави са учењем медицине и стекну градус. Али, Давидовић се одмах по завршетку првог семестра брзо разочарао у студије медицине, које није никад завршио.

Новине сербске у Бечу и Новине србске у Србији

На Фрушићеву идеју да покрену издавање новина, Давидовић је свесрдно прихватио. Два студента медицине, бруцоши, Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, подстакнути Јернејем Копитаром, поднели су 2. фебруара 1813. године Врховној полицијској управи у Бечу захтев за издавање новина. Међутим, канцелар Метерних одбио је њихов захтев због ратовања у Србији и нерешеног њеног положаја. На Копитаров наговор, они су се обратили 10. марта 1813. године лично цару Францу, они су добили царску сагласност, а после полицијске провере добили су позитивно решење 26. априла 1813. године. Први број изашао је из штампе 23. августа 1813. године под називом Новине сербске из царствујушчег града Вијене. Од 1816. године штампане су под скраћени називом – Новине сербске. У почетку су штампане сваки дан сем недеље и празника, а од 1817. до 1822. године два пута недељно.

После слома Првог српског устанка и великог турског терора појавиле су се српске избеглице у Аустријском царству. У Беч су пристигли Вук Караџић и Прота Матеја Ненадовић, којима су се нашли на услузи новинари Давидовић и Фрушић. Они су били на услузи Проти Матеји, званичном представнику устаничких Срба. Они су преводили, састављали европским владарима званичне молбе, водили Проту Матеју на аудијенције. Аустријски цар Франц примио је Проту Матеју и Давидовића у аудијенцију 20. маја 1814. године, том приликом су тражили заштиту и помоћ за избегле Србе.

Давидовићеве и Фрушићеве новине постале су носилац књижевног живота Срба својим рубрикама „Смеснице књижествене“ „Књижество србско“ и „Прикљученија внутрања“. Давидовић уводи нови књижевни лист у виду алманаха под називом – Забавник. У Бечу је објавио шест бројева Забавника од 1815. до 1821. године. Фрушић 1816. године, после дипломирања напустио Беч и новинарски рад и посветио се медицини. Давидовић од тада сам уређује новине. Давидовић се заинтересовао за издавање књига, а и веровао је да ће моћи да поправи свој материјални положај ако поседује сопствену штампарију, због тога је затражио дозволу за типографију и почео да учи штампарски занат.

Давидовић се оженио 1817. године у Пешти са Савком Диомандином. Већ следеће 1818. године након рођења сина Светозара умире му жена. Био је принуђен да се већ почетком 1819. године по други пут ожени, овај пут са Јеленом Фаратин. Из тог брака су остала његова деца: Милан, Јован и Савка.

Године 1819. положио је за мајстора. Купио је штампарију, али је добио ограничено штампарско право да печата књиге само на восточним језицима. Давидовић је говорио више језика – старословенски, руски, латински, немачки и француски. На Давидовића је битно утицала Француска револуција. Давидовић је, како својим тако и другим текстовима штампаним у Новинама сербским и Забавнику, подржао Вука Караџића, српског књижевног реформатора, што је одушевило њиховог „ментора“ Копитара. Али је тако добио противнике који су бранили црквенословенски књижевни језик. Давидовић је по наговору Копитара ставио своје новине Вуку на располагање да се беспоштедно „обрачуна“ са Милованом Видаковићем. Давидовић је омогућио Вуку да искаже свој борбени дух и смисао за полемику, да уреди неколико бројева новина, да у њима штампа своје полемике, као и многе текстове његових пријатеља.

Гроб Димитрија Давидовића на Старом смедеревском гробљу

Давидовић је подржао Ћирила Цветковића, протосинђела манастира Савине, у супростављању епископу далматинском Венедикту Краљевићу који је створио план о оснивању унијатског семеништа у Шибенику и изазвао незадовољство српских православних хришћана дуж Јадрана. Опадање броја претплатника, ограничено штампарско право, полемике о књижевном језику, задуженост и уплитање у проблем унијаћења, били су довољан повод Давидовићу да напусти Беч и пресели се у Србију. Када се упутио према Србији 1821. године, новине је препустио студенту права Петру Матићу. Последње велико дело које је урадио у Бечу били су Дјејанија к историји србског народа изашла у последњем броју Забавника 1821. године. Био је члан и сарадник пољског, Краковског ученог друштва.

Био је загрејан просветитељским идејама и слободоумљем; бавио се и књижевношћу и историјом. Још као студент медицине, први је покренуо у XIX вијеку новине ("Новине србске"), које је издавао најприје у Бечу 1813 — 1821. године, а потом у Србији од 05. јануара 1834. до 16. марта 1835. године. Припремио је и штампао у Србији три годишта Забавника - за 1833, 1834. и 1835. године.

Давидовић је потрошио миразе обеју супруга ради штампарије и новина. Био се наводно толико презадужио да је бежећи од поверилаца побегао у Србију. Прешао је у Србију 1821. и до 1829. године био је секретар кнежеве канцеларије. Од 1829. до 1833. године је био члан делегације за преговоре с Турцима, и заслужан је за њихов добар исход. Двапут је био у Цариграду, 1829. и 1831. године тражећи потврду српска права. Успео је да добије султанов хатишериф о наслеђу кнежевском. Код другог боравка руски посланик Бутегев му је у знак признања и поштовања поклонио велики скупоцени прстен са драгим каменом.

Године 1835. године је израдио Сретењски устав, који је обнародован исте године у Крагујевцу и у уставном периоду је био министар унутрашњих послова и просвјете. Као уредник "Србеске новине" добио је оштар укор од књаза, који је тешко поднео толико да се разболео. Господар Милош му је замерио због чланка у којем је критикована дипломатска активност Енглеске и Француске у Цариграду, а на штету Русије.[7] Затим је смењен са места уредника, одбијена му је оставка, па је морао 1835-1836. године да остане у Крагујевцу и буде саветник књажевом брату Јеврему. Ни то није било довољно књазу јер га је слао да 1837. године води бригу о кнежевићима као васпитач и учитељ. Званично - по укидању овог устава пао је у немилост код кнеза Милоша Обреновића и до краја живота је остао у сиромаштву.

Повукао се у Смедерево, град својих предака, где је боловао. После две године од званичног пензионисања, умро је и сахрањен у Смедереву 1838. године. [8] Почива у код цркве Успења Богородице "више олтара". На белој студеничкој мермерној надгробној плочи, дао је да се уклеше натпис: Димитрије Давидовић сав Србин. У граду му је јуна 1938. свечано откривен споменик.

Главно његово историографско дјело, "Дјејанија к историји српскога народа", објављено је 1824. године, а затим 1846. и 1848. године под насловом "Историја народа србског". Радован Самарџић, један од најистакнутијих изучавалаца развоја српске историографије, сврстао је ово дело у прелазни период српске историографије између дела Јована Рајића и првих модерних српских историчара (Александра Стојачковића, Николе Крстића и Илариона Руварца). Иако се попут сличних дела углавном ослања на раније радове ово дело је, према речима Симе Ћирковића, остварило знатан утицај јер је доживело више издања а коришћено је и као уџбеник.

Додељен му је руски Орден Светог Владимира.

Извор: Википедија

Теодосије Хиландарац

Теодосије (Хиландарац) је био српски монах и један од најзначајнијих српских писаца у средњем веку, а Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Рођен је око 1246. године, а преминуо је око 1328. године. Био је монах манастира Хиландар и духовник краља Стефана Дечанског (1322—1331), а своју делатност је усмерио на ширењу и учвршћивању култова светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање) и светог Саве, који су створили главни фокус српског националног и културног идентитета.

Теодосије је, према сопственим речима, по Доментијановим упутствима прерадио његово житије Светог Саве, између 1290. и 1292. године. Поред тога, написао је неколико канона, литургија и других дела посвећених светим Симеону и Сави, као и дела (житије и друга) посвећена светом Петру Коришком.

„Живот Светог Петра Коришког” које је написао Теодосије, сматра се уметнички најуспешнијим делом старе српске књижевности. Приповедање је понекад драматично, а увек је окренуто унутрашњем посматрању јунака. Због таквих тенденција (које уосталом можемо запазити и код другог великог писца православне традиције, Достојевског, који је такође књижевно умеће црпао из хагиографске књижевности), ово дело је називано романом, а Теодосије првим српским романсијером.

Теодосијев „Живот Светог Саве” је композиција, једно од првих сложених дела у српској старој књижевности. Теодосије је углавном био новатор, али и покушавао да новом структуром реченице и композиционом обрадом текста освежи причу. На тај начин ликови српске историје излазе из књижевне монолитности у којој су их оставили писци прошлих векова, и бивају осветљени из више углова.

Сима Милутиновић Сарајлија

Симеон Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ Петра II Петровића Његоша. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине 19. века Сима је био претпостављан Ивану Гундулићу, док је Јохан Волфганг Гете о њему написао две странице похвала.

Рођен је 1791. године у православној трговачкој породици у Сарајеву, где су му родитељи дошли из Србије. Симин отац Милутин, родом је из села Рожанства, у ужичком округу, а старином из села Комарница у племену Дробњак. Због куге је пребегао у Сарајево, где се оженио Анђелијом Срдановићевом, чувеном сарајевском лепотицом, о чијој су лепоти народни певачи сачували спомен за пуну стотину година. Кад је избила нова епидемија куге, мали Сима је имао непуне две године. Бегунци су тражили склониште на два места у Босни, а затим су отишли у Брод и на крају у Земун. У Земуну, он је почео да похађа школу, али је није завршио. Затим је у Карловцима започео гимназију, а завршио у Сегедину. Немирног и несређеног духа, Сима је прошао кроз многа занимања, а обишао је и многе крајеве од Видина до Лајпцига, од Бесарабије до Црне Горе. Отац и син Симо учествовали су у Првом српском устанку. Сима је био писар у Правителствујушчем совјету, у манастиру Благовештењу и код устаничких војвода (1806—1813)[4]. У Београдском Лицеју је заменио Доситеја Обрадовића као учитељ. Учествује у устанку против Османлија у чети „голаћа” и бива заточен због везе са грчком Хетеријом у Видину. Био је у изгнанству у Видину, радећи као баштован (бостанџија) и учитељ основне школе. Одлази у Бесарабију да види избегле родитеље, а потом у Саксонију у Лајпциг 1825. године, где слуша филозофију, чини познанства са угледним немачким књижевницима, с Гетеом на пример, и том приликом штампа свој еп Сербијанку. По повратку постаје први васпитач Његошев на Цетињу, а доцније цариник, полицајац, секретар министарства просвете и члан апелације. Бавио се писањем стихова, политиком, историографијом, лингвистиком, оснивањем пиваре и „водолечилишта”. Дописивао се са Вуком. 

Умро је у Београду. Сахрањен је на гробљу које је некад било на Ташмајдану, код данашње цркве Светог Марка. Године 1891. је скромно обележена његова стогодишњица рођења. Сарајевски одбор се спремао да му постави достојан споменик. Међутим, гроб му је био запуштен и убрзо заборављен. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености (висина, облик доње вилице) али и предмета који су уз његово тело били положени (икона светог Срђа коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи положена на груди). Оженио се 1838. године Маријом рођеном Поповић (1810—1875). Њихов син је Драгутин Драгиша Милутиновић, инжењер, архитект и историчар српске уметности. Био је близак са млађом српском сликарком Катарином Ивановић која га је портретисала и посећивала у Београду.

Најбоље и највеће његово дело је епски спев Сербијанка. Друга важнија дела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске песме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813—1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.

Његова књига Историја Србије 1813—1815 је била забрањена 1837. године. 

Извор: Википедија

Илија Гарашанин

Илија Хаџи-Милутиновић — Гарашанин (Гараши код Аранђеловца, 16. јануар (јк) / 28. јануар 1812 — Гроцка, 10. јун (јк) / 22. јун 1874) био је српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија.

Син је Хаџи Милутина Савића, имућнога марвеног трговца. Савићи су били пореклом од Бјелопавлића, у Црној Гори, одакле су се настанили у селу Гарашима. Понео је Илија ново презиме Гарашанин, по родном месту код Аранђеловца — тада нахији крагујевачкој. Илија се прво школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну, а потом неко време и у Ораховици, где је научио немачки. Када се вратио кући, испрва је помагао оцу у трговини.

Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. 

За разлику од других српских државника (савременика) Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству. Али у зрелом добу много је путовао по Европи и доста тога европског попримио. Сматра се да је био „копча” између „стараца” и „паризлија” (млађих) — ликова у српској политици.

Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Сматрао је обичан народ неспособним штићеником државе. Године 1844. Гарашанин је био председник „српске владе”. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. У „Цртежу” он са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари, којима српска страна мора да има посебну политику асимилације.