Знаменити Срби пре комунизма

Станислав Краков

Станислав Краков (Крагујевац, 28. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. За време немачке окупације у Другом светском рат, подржавао је режим свог ујака генерала Милана Недића и био је уредник недићевских новина Ново време и Обнова.

Као ђак седмог разреда гимназије, пријавио се као добровољац у четнички одред Војводе Вука у Првом балканском рату против Турске 1912. године. Није могао бити примљен у редовну војску са седамнаест година. Следеће године је учествовао у Другом балканском рату против Бугарске, где је и рањен код Криве Паланке. По завршетку гимназије уписао се на Војну академију, па је као тек свршени питомац 46. класе Ниже школе Војне академије 1914. године кренуо у Први светски рат. Учествовао је у многим биткама, преживео Албанску голготу. Био је међу првима који су освојили Кајмакчалан и ушли у Велес. Рањен је 1915. године када је био у звању командира вода. Током 1916. је уређивао часопис Рововац. Као поручник је пензионисан 21. јуна 1921. године.

Током Балканских ратова и Првог светског рата рањаван је укупно 17 пута. За војничке заслуге је добио 9 различитих одликовања

Мојсије Путник

 Мојисије Путник (Нови Сад, 25. март 1728 — Беч, 28. јун 1790) је био српски православни митрополит карловачки од 1781. до 1790. године.

Потиче од старе српске племићке породице са Косова, која је добила угарско племство 1621. године. Један од његових потомака био је српски војвода Радомир Путник. Рођен је на празник Благовести, од оца Албула и мајке Милице. Описменио се у Карловцима код учитеља Петра Рајковића.

Рукоположен је за ђакона у саборној цркви Св. Николе у Карловцима 15. августа 1846. године. Ступио је у службу код патријарха српског Арсенија IV. Постао је архиђакон исто у Карловцима 4. октобра 1749. године. Пострижен је и ступио у монашки чин 1. новембра 1749. године у манастиру Раковцу. Јавља се од 11. априла 1753. године као архијерејски и митрополијски протосинђел у братству фрушкогорског манастира Раковца. Он је већ 1754. године архимандрит раковачки.

На трону епископском у Бачкој, налазио се 1757-1774. године. Основао је 1765. године у Новом Саду Богословску школу (за клирике и парохе) у којој је предавао ковиљски архимандрит Јован Рајић. Владика је био "протектор" Рајићев у његовој младости. Када је 1768. године умро митрополит Павле Ненадовић изабрали са га епископи за администратор митрополије, али га државна власт није хтела признати. Затим је постао темишварски епископ са столицом у Темишвару 1774-1781. године. Био је на челу српске Карловачке митрополије у Аустрији 1781-1790. године. Био је веома учен јерарх, наклоњен просвети. За време његове управе Митрополијом цар Јосиф II издао је Патент о толеранцији (равноправности) православне и римокатоличке вере, али укинуо 700 православних манастира са 20.000 монаха.

Послао је талентованог уметника Захарија Орфелина са препоруком, да се усавршава код Курцбека у Бечу. Године 1786. митрополит Мојсије је учествовао у именовања за владику Петра I Цетињског.

У његово време вођен рат Турско-аустријски рат (1787—1792), умро је цар Јосиф II, а наследио га је Леополд II. Затражио је од владара да одобри одржавање Темишварског црквено-народног сабора у јесен 1790. године.

Умро је почетком лета 1790. године. Сахрањен је у Сент Андреји у Успењској цркви.

Милован Глишић

Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник и преводилац. Његова рукописна заоставштина налази се у Адлигату.

Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских.

Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада, „Два цванцика“ и „Подвала“, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера", „Рога", „Ни око шта“, „Шило за огњило“, „Шетња после смрти“, „Злослутни број“, „Редак звер"; гатка „После деведесет година“ и лирска скица „Прва бразда". Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе“ и „Тарас Буљба“ од Гогоља, „Крајцерова соната“ и „Рат и мир“ од Толстоја, „Обломов“ од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа&ldquo, Меримеа („Коломба"), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.

Капетан Коча

На данашњи дан 07. септембра 1788. године мучен je и на крају набијен на колац капетан Коча Анђелковић.
Био је трговац стоком, имућан човек, при трговини је често прелазио из Београдског пашалука у Аустрију. Пола године пред избијање рата пребегао је с породицом у Ковин на Дунаву.
У Аустрији се у то време стварају српски добровољачки одреди, фрајкори под командом мајора Михаљевића. Пред почетак рата ступио са братом Петром у добровољце у чети Радича Петровића где су учествовали у обе припремане аустријске експедиције против Београда (1787. и 1788.).
Објавом рата Аустрије Турској, 9. фебруара 1788. године, царском прокламацијом, позива се српски народ на борбу против Турака. По објави рата Коча прелази у Србију и, као главни организатор, покреће српски народ на побуну уз помоћ јагодинског проте Јована Миловића.
Покупио је нешто добровољаца, чији се број стално увећавао и с њима водио борбе против Турака, већином у Поморављу. Организовао је чете јагодинске, крагујевачке и смедеревске нахије.
Успешне акције на српској територији устаници су имали заузимањем Пожаревца, ослобађањем Хасан-пашине Паланке, Баточине, Багрдана и Крагујевца. Кочин одред је убрзо нарастао до 500 бораца, а његове акције су биле усмерене на ометање пролаза Цариградским друмом.
Познато је да је извршио три велика препада на турске транспорте у Багрданском теснацу у марту и априлу 1788. Код Багрдана, 7. и 14. марта исте године, потучени су турски одреди што је за последицу имало повећање броја Кочиних устаника на 1500 људи.
Устаници од 17. марта безуспешно опседају Јагодину током три дана, а одатле су били принуђени на повлачење у манастир Јошаницу, где се налазило седиште главног логора Кочиних добровољаца. Кочин брат Петар дејствовао је у исто време на десној обали реке Мораве, а седиште војног логора му је било у манастиру Раваници.
За успешно ратовање и потпуно прекидање везе између Ниша и Београда, аустријски цар Јосиф II доделио је Кочи чин капетана и одликовао га златном медаљом за храброст. После шест месеци борби с Турцима, услед изостајања помоћи аустријске команде морао се јуна месеца повући у Банат.
Тада је ушао у састав српско-банатског фрајкора и као командир чете наставио ратовање, где је у сукобу код Брзаске 7. септембра 1788. био заробљен од Турака. Одведен је у Текију и тамо страшно мучен и на крају набијен на колац у страшним мукама издахнуо, заједно са тридесет својих сабораца.
По његовом имену народ је овај крај и читав тај рат назвао Кочина крајина, јер је народ са одушевљењем прилазио Кочи, прихватајући ову борбу као могући начин ослобођења од турака.
У знак сећања, његово родно место Пањевац код Јагодине је тридесетих година двадесетог века променило назив у Кочино Село, а 1992. године су се Кочино Село и Текија побратимили.
У Београду данас постоји култна кафана на Скадарлији која носи име “Капетан Коча путује”, а његова улица налази се на Врачару у непосредној близини Храма Светог Саве и пијаце Каленић.