А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији

Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“

Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или некe идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно–језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу.

Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском–турском, хабзбуршко–немачком и млетачко–италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском.

То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница.

Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међутим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!). А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере.

Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“

Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)?

Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда је света и сама држава, институција (људских) закона.

Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел.

У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника)… Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви.

Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној.

Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао.

Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.

Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма.

Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета.

И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200).

Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла.

Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији.

У Београду, марта 2000.

Изворник: Жарко Видовић, Завет светосавске нације у Историја и вера, Светигора, Цетиње 2008.

(Сродство по избору, 29. 7. 2017)