„Политика“, 13.12. 2008.г., рубрика „Међу нама“
+ + +
„Политика“ је прошле суботе објавила текст бившег еп. Атанасија Јевтића под насловом: „Неспорне историјске чињенице“. Те, по његовом мишљењу, „неспорне чињенице“, своде се на нетачно доказивање да се архиепископ Григорије Богослов „добровољно повукао са трона цариградског (381)“. За такво „доказивање“ ослања се на казивања историчара Сократа и Созомена, као и на сопствена виђења догађаја одиграних на Другом васељенском сабору 381. године. Али, казивања и виђења са велике временске дистанце не могу бити веродостојнија од онога што сам Григорије Богослов каже о горчини коју је окусио због принудно поднете оставке на архиепископском цариградском трону у јуну 381. године. Ево неколико података који то потврђују:
У опроштајној беседи пред 150 учесника Сабора Григорије Богослов је изјавио да је спреман, уколико га сматрају узрочником настале распре, да га као Јону баце у море како би бура престала (ПГ 35, 300). Веродостојне су његове изјаве по одласку из Цариграда, као на пример: „Не могу нас удаљити од Бога они који нас удаљују од престола“. Од тада он више ни на једном Сабору епископа није учествовао, о чему са горчином сам сведочи у писмима, упућеним одређеним личностима. Тако, на пример, 382. године пише Саторнину, егзарху понтском, и моли га да учини све што може како би се васпоставило јединство и мир на предстојећем Сабору епископа, пошто постоји бојазан да се опет, како пише, „постидимо“ због „горчине“, као на претходном Сабору. У једном другом свом писму, писаном у лето 383. године претору Постумијану, моли да овај стане уз епископе и помогне им да на Сабору превазиђу зађевице и мирно реше проблеме у Цркви, иако му, како каже, разлози и питања због којих се Сабор састаје нису познати.
А на позив свог пријатеља Теодора, епископа тијанског, одговара да к њему само жури да дође, јер саборе и скупове епископа једино издалека поздравља због непријатног искуства понетог са тих скупова. Такође, кад пише Прокопију, државном службенику у Цариграду, за себе каже да избегава сваки скуп епископа због испољавања, на тим скуповима, „супарништва и властољубља“.
Крајње неосновано, дакле, Атанасије Јевтић пореди повлачење првог архиепископа српског Светога Саве, са принудном оставком на цариградском архиепископском трону Светог Григорија Богослова. Са тима двема, али и са другим оставкама, чију дубљу позадину не познаје, хтео је Атанасије Јевтић да изнуди оставку патријарха Павла и да оправда своју неканонску оставку. Иако своју оставку назива „болном“ и „добровољном“, не може му се веровати, јер је и после пригрлио трећу „невесту“, тј. Жичку епархију, те постао „трисепископос“, што значи – никакав епископ. Обмануо је и себе и јавност. Заиста се поиграо и неканонском оставком, одрекао епископства и дарова Духа Светог. Због тога и јесте бивши епископ.
Др Миодраг М. Петровић, Београд
Научни саветник и стручњак за црквено право и историју хришћанске Цркве
0 Comments