На ово питање постоји званичан одговор још од 1550. године, када је први пут објављено дело „Животи уметника“ Ђорђа Вазарија.
Према овој верзији, све је почело у Фиренци, а први сликар у дугом низу који је завршио са Леонардом, Рафаелом и Микеланђелом био је Чимабуе. Али ево још једног предлога: могли бисте исто тако да покушате да потражите међу зеленим брдима Србије.
Моја супруга и ја смо путовали тамо раније ове године. Неколико ноћи смо провели у граду Нови Пазар на југоистоку земље. Са религијске тачке гледишта, овај град је остатак Отоманског царства; према попису из 2022. године, скоро 80 одсто становништва је муслиманско (са свега 71 атеистом). Архитектонски, место је мешавина традиционалних балканских грађевина, насумично комбинованих са модернистичким бетонским блоковима подигнутим у доба Тита. (Наш хотел је био дизајниран у заводљивој и можда јединственој комбинацији стилова — отоманска ренесанса и југословенски брутализам из 1970-их.)
У средњем веку, међутим, ово подручје је било централно упориште Краљевине Србије. У близини се налазе три од најстаријих цркава у земљи. Наш главни циљ био је да посетимо једну од њих, манастир Сопоћани, јер се причало да садржи изузетно леп циклус фресака из 13. века, који се датује око 1270. године.
У својој књизи „Византијско сликарство: последња фаза“ (1968), Дејвид Талбот Рајс наводи да „када је реч о лепоти боја, оригиналности концепције, величанствености пропорција и ефикасности композиције“, слике у Сопоћанима „спадају међу најбоље у средњем веку“. Ту књигу имам деценијама, али никада заиста нисам очекивао да ћу ове слике видети уживо.
Ипак, раније ове године ме је судбина, у лику Дејвида Хокнија, одвела у Србију. Истовремено са његовом огромном изложбом у Паризу, одржавала се мања у Београду. То је било обележавање Хокнијеве прве ретроспективе 1970. године, која је најпре била у Вајтчепел галерији (eng. Whitechapel Gallery), а затим ишла на турнеју, између осталог и у српску престоницу (уметник је путовао реком Дунавом из Беча и на отварању носио одлично твид одело). Замолили су ме да одржим предавање, па смо моја супруга и ја помислили да је то добра прилика да упознамо овај део Балкана.
Испоставило се да професор Талбот Рајс није погрешио у вези са фрескама у Сопоћанима. Оне су донекле оштећене, пошто су преживеле векове небриге, руинирања, пљачке и иконоборства. Монаси су били приморани да побегну на север 1689. године, а 1759. један свештеник по имену Милован посетио је манастир „да види лепи и разрушени манастир са великим плачем и јадиковањем“. Око два века зграда није имала кров пре него што је обновљена — заправо делимично поново изграђена — 1920-их.
У којој мери су западноевропски уметници били упознати са фрескама манастира Сопоћани?
Све у свему, готово је право чудо што уопште има сачуваних слика које су и даље видљиве. Иако је много тога изгубљено — ништа није остало од слика на куполи, која се срушила — оно што је сачувано је спектакуларно. То се нарочито односи на „Успење Пресвете Богородице“, панорамску слику која се простире преко централних делова западног зида наоса цркве. На средини је Богородица која лежи на одру (Православна црква за Маријину смрт користи израз „успење“, док се у западној иконографији овај догађај назива „смрт Богородице“).
Изнад је Христос који држи душу своје мајке умотану у погребну одежду, окружен бројним анђелима који држе упаљене свеће у украшеним држачима. Са обе стране су групе свештеника, ученика и апостола који плачу и клече. Вртложна организација свих ових фигура делује симфонијски, а цео дизајн усмерава пажњу на Христа и Марију, док се две зграде у позадини повлаче у супротним правцима (Византијска перспектива је могла бити супротна од ренесансне, која има једну тачку ишчекивања).
Исто толико упечатљив је и колорит, који представља топлу комбинацију нежних љубичастих, охер жутих, зелених и плавих тонова. Пре свега, у начину на који ожалошћени ликови савијају и померају своја тела, види се дирљива хуманост. Ово је свакако ремек-дело, као и многе друге фреске из тог периода у Сопоћанима и другим српским манастирима попут Студенице, коју смо посетили током нашег пута на југ.
Питање је:
Како се све то повезује са другим уметничким делима настајалим у исто време, источно и западно од Србије?
Претпоставља се да су сликари били Византинци. Али у којој мери су уметници западне Европе били упознати са њиховим радом? Ову загонетку научници већ дуго расправљају, понекад и са дозом нервозе.
Као и многа питања историје уметности, и ово се враћа на Вазарија. Наравно, његова велика књига била је и остала темељ нашег схватања италијанске ренесансе. Ипак, много чега он није знао или је потпуно погрешно схватио.
Вазари често помиње „грчки стил“ („maniera greca“), али не у ласкавом светлу — он га је сматрао „неспретним“. Први уметник о чијем животу пише је Чимабуе. Вазари каже да је полазна тачка Чимабуеовог рада било дело византијских уметника који су у то време радили у Италији, али да је он „додао много усавршавања уметности, ослободивши је делом њихове грубе манире, прославио је своју земљу именом и делима својим“. „Његова земља“ је, наравно, Фиренца, и Чимабуеов живот је кључни део Вазаријевог флорентинског гледања на италијанску уметност. Био је прилично нејасан када је реч о не-Флорентинцима као што су римски мајстор Пјетро Кавалини и Сијенски Дучо — за овог другог Иако му је покушао одредити време живота — омашио је за око пола века.
Па, шта је с тим Грцима и њиховом „грубом маниром“?
Многи примери са Балкана и из грчког света показују да византијска уметност 13. века није била „неспретна“ или „груба“. У својим најбољим примерима, као што показују фреске у Сопоћанима, била је и иновативна и изванредно достигнута. Распеће у манастиру Студеница, који смо посетили успут, је дирљиво у својој изражајности и то на нов начин: Христово тело виси на крсту, очи су му затворене, израз лица блажено тужан.
Насликана је око 1208. године. Око 40 година касније, Ђунта Пизано, један од водећих италијанских уметника, насликао је изразито слично Распеће за једну цркву у Болоњи. Чимабуеово прво познато дело, такође приказује Христа на крсту у истој пози и расположењу. Тако је било и са његовим каснијим радом, тешко оштећеним у поплави 1966. године — делом које је фасцинирало и утицало на Франсиса Бејкона.
У свом најбољем издању, византијска уметност је била и иновативна и дивно остварена.
Питање је:
Колико је било интеракције између источне и западне Европе током овог формативног периода?
Контаката је сигурно било. У Сопоћанима постоји припрата (улазна просторија) која је осликана нешто касније. Тамо, на северном зиду, налази се слика која намерно одзвања темом Успења Богородице. Она приказује сахрану краљице Ане, чији је син, краљ Стефан Урош I, подигао манастир. Ана је била кћи млетачког дужда Енрика Дандола, који је успео да преусмери Четврти крсташки рат на хришћански град Цариград, који је – на велику корист Венеције – тада опљачкан.
Можда су средњовековни уметници путовали више него што мислимо. „Да ли је Дучо могао да посети Цариград?” – запитао се с чежњом Талбот Рајс. И одговорио: „То је свакако могуће.” С друге стране, далеко је од сигурности. Истина је да готово ништа не знамо са сигурношћу о италијанским уметницима 13. века, а још мање о њиховим византијским и балканским савременицима. Али, захваљујући Вазарију, неки од првих су постали звезде, док су други – често анонимни – мало познати.
Тог дана смо ми били једини који су разгледали фреске у Сопоћанима, иако је ушло још неколико људи да се помоле. Тако је било и у остатку земље.
За разлику од Фиренце, у Србији готово да и нема туриста. Данас понекад морате да се пробијате кроз „гужву љубитеља уметности” да би сте успели да баците поглед на ремек-дело, али овде је место где великој уметности можете да се дивите потпуно сами.
0 коментара