Две београдске улице однедавно носе имена Александра Мишића и Ивана Фрегла и на тај начин барем делимично је исправљена велика историјска неправда
Oноме ко зна чекати, време отвара врата.
Ова мудра изрека показала се пре десетак дана као тачна у случају свих оних који су се залагали за исправљање велике историјске неправде учињене из идеолошких разлога двојици јунака који су се свесно жртвовали – Александру Мишићу и Ивану Фреглу.
Одлуком Скупштине Града Београда Улица Људевита Посавског на Вождовцу преименована у Улицу мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића. Одлучено је и да у општини Звездара Шибеничка улица буде преминована у Улицу мајора Ивана Фрегла, мајора Југословенске војске словеначког порекла и учесника покрета отпора немачком окупатору, који је заједно са мајором Александром Мишићем стрељан 1941. године у Ваљеву.
Исправљање неправде
На овај начин делимично је усвојен и апел наратора из мог Романа о Хаџи Рувиму – Калуђери и смрт да се одлужимо овој двојице великана неизмерне храбрости и одлучности, који су се жртвовали зарад официрске заклетве, идеала и љубави према Краљу и Отаџбини. У неколико епизода ТВ серијала Азбучник идентитета сам, такође, говрећи о њиховим светлим примерима херојства, упућивао на сличне апеле. Нисам у свему томе био усамљен. Невезано од мојих жеља у Ваљеву прошле године Александру Мишићу и Ивану Фреглу су „додељене“ две улице. Покренута је и званична инцијатива пред РОЈИградском скупштином да им се подигне и споменик.
О Александру Мишићу, јунаку из ратова 1912 -1818 достојном наследнику свога чувеног оца Војводе Мишића, успомена је сачувана захваљујући покојном Велибору Берку Савићу, врсном историчару и адвокату из Ваљева, који је 2001. године објавио изузетну монографију „Синови војводе Мишића“. На основу бројних сећања и историјских докумената Берко Савић је читаоцима веродостојно представио лик Александра Мишића, великог јунака, припадника оне генерације, која је на својим леђима поднела главни терет ратова за уједињење и ослбођење – Живот частан и светао-посвећен искључиво Отаџбини.
Александар се родио у Београду 1892. године. Рођен у официрској породици. Иде стопама свога оца. 1910. године ступа у 43 Класу Војне академије. То је она класа, коју је рат 1912. године затекао још у питомачким клупама Војне академије. Учествује у рату 1912. године као питомац, а у јулу 1913. год- за време рата са Бугарском- бива унапређен у чин коњичког потпоручника.
Као поручник и капетан 11-те класе учествује затим у целом светском рату 1914-18. године, преживава Албанску Голготу и после шестогодишег ратовања-са многима ратним одликовањима на грудима враћа се у ослобођену Отаџбину.
У свим ратовима одликовао се изванредном храброшћу. Ово потврђује и његова смрт па и сам Дража. Због сукоба са једним генералом којег је прозвао због корупције, Александар Мишић је пензионисан 1922.године.
Све до почетка Другог светског рата живео је доста повучено, али је зато и толико интензивније сарађивао на свима пољима као национални радник, водећи посебну бригу о инвалидима рата и ратној сирочади.
О Ивану Фреглу, генералштабном мајору, човеку који у априлу из усташких и окупаторских канџи извукао бројне Србе и Јевреје, али и једном од најбољих европских такмичара у алпском скијању, мање тога се зна. Комунистички историчари су га спомињали као четника, рођеног у Словенији из ванбрачне везе крчмарице и непознатог оца. Била је то да ли намерно, или несвесно лансирна лаж, која се одомаћила и на Wikipediа али и у појединим новинским текстовима. И не једина, тврдили су још да је он био официр из резервног састава краљевске војске
Захваљући Берку Савићу, сачувана је и објављено сећање Гордане Фрегл, о њеном оцу Ивану. Гордана потврђује да је Иво Фрегл је рођен 1901. године у селу Фраму поред Марибора, и даље истиче:„ Био је јединац. отац му је умро рано. На великом сеоском имању остао је сам са мајком. Помагао је у свим пословима, али је увек са собом носио књигу. Гимназију је завршио у Марибору, а по жељи мајке, Вишу пољопривредну школу у Грацу. Био је и велики спортиста, планинар и смучар. У то време његово животно опредељење било је да управља својим узорним имањем у Фраму, на зеленим падинама планине Похорја. Али, његова судбина је кренула другим путем.
Са завршетком Првог светског рата Слвоенија се ослобађа аустроугарске власти и постаје део велике државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Иво је одушевљен ослобођењем. Волео је свој народ и домовину изнад свега. Добија позив да одслужи војни рок, и сав срећан одлази у војску у Ваљево. Ово је било пресудно за његов даљи животни пут – заволео је војску. На основу поднете молбе бива активиран као пешадијски потпоручник. Служи у гарнизонима у Бијељини, Битољу, Бањалуци, Сушаку. У Битољу се, као поручник, жени са Милицом Петровић, професорком француског језика, ћерком мајора Софронија Петровића, команданта Крфа у рату, сестром ваздухопловног пуковника Живорада Петровића и Душана Петровића, носиоца две Карађорђеве звезде са Солунског фронта. Иво ради вредно, конкурише, бива примљен и завршава Вишу школу Војне академије, и Вишу подофицирску школу Краља Александра у Београду. Ту му се рађа кћи Гордана. Његова енергија је несаломљива. Конкурише и бива примљен за ђенералштабну струку. Ђенералштабну школу завршава 1940. године као први у рангу.“
Избављао Србе и Јевреје из усташких канџи
Генерлштабном мајору Ивану Фреглу ратни распоред је био Планински пук у Горском котару. Мајор Јосип Ријавец, наводи „да Фрегл води борбу са Италијанима, побеђује их и одушевљен јавља се породици“. Међутим, на другим фронтовима Немци надиру и долази до капитулације. Италијани заробљавају групу словеначких официра у Делницима. Међу њима се налазе Иво Фрегл и његов класни друг и пријатељ Карло Новак. Ријаве наводи: „Те исте ноћи 20. априла 1941. , цела група бежи из заробљеништва и ујутро стиже у кућу Карла Новака, која се налазила у предграђу Љубљане. Овде, тог истог дана, на иницијативу Иве Фрегла, организован је покрет отпора у Словенији. Свако је добио свој део Словеније у коме ће организовати деловање против непријатеља. Иво је добио у задужење Љубљану, а Карло Новак је био координатор за целу Словенију. Овде, у Љубљани, командант војног округа је био пуковник Љуба Живановић, за ког је била удата најстарија сестра Миличина. И овде, у Котниковој улици, у њиховом стану, Иво је започео свој илегални рад. Пошто је организовао отпор у Љубљани, кренуо је за Београд да се повеже са својим друговима официрима, за које је већ био обавештен да су се организовали за борбу против Немаца. У Београду је добио фаслифковану легитимацију на име иван Петровић, курир Црвеног крста, и тако је безбеније могао да путује на релацији Београд- Љубљана. Био је веома храбар и смео, и приликом проласка кроз Хрватску и Босну, спасао је многе Србе и јеврејске породице шаљући их тајним каналима на безбедна места у Србији. Овакав рад је трајао цело лето. Крајем августа 1941. Немци су блокирали Љубљану како би спречили разне диверзије покрета отпора. Гестапо хапси Фрегла у Београду, у кући друге Миличине сестре, на Сењаку, где је склонио жену и дете. Милица одмах обавештава његове пријатеље. Директор Народне банке, Николајевић, интервенише и Фрегл бива ослобођен. Те ноћи, Иво одлази организованим каналом на Равну Гору. Било је то 5. септембра 1941 године. Одмах је постављен за начелника штаба под командом мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића.“
Према архивама Владе у избеглиштву, Фрегл је био најмлађи виши официр у покрету отпора пуковника Драгољуба Михаиловића. Веома спреман официр, одмах је организовао скраћени курс Војне академије на Равној Гори, на коме се предавала само војна стратегија и ратна тактика. Око две стотине младих војника прошло је кроз ове курсеве. Међу њима је био и Дражин син, Војислав. Водио је три велике битке против Немаца који су покушали да продру у слободне српске планине. Победио је захваљујући свом одличном познавању ратних вештина. Пред сваку битку сам је постављао сваког војника на место где је овај био најбоље заклољен и највише користан. У Ретко ко је био рањен, а нико није погинуо. Поштовали су га, дивили му се и били му одани јер су имали поверења у свог команданта. Звали су га Словенац.
Новембра месеца 1941. Карло Новак је, према запсима мајора Јосипа Ријевца, успео да се пробије до Равне Горе да би се договорио о даљем току борбе у Слвоенији. Враћајући се за Љубљану свратио је до Ивине жене Милице, у Београд, и са великим одушевљењем јој причао о раду њеног мужа. Ти млади официри су горели од жеље за борбом и слободом. Током ова три месеца, која је Иво Фрегл провео на Равној Гори, Милица је често добијала, тајним каналима, поруке и писамцма у којима је Иво клицао слободи .
Предали се да би спасили ђенерала
А онда је дошао 6. децембар 1941. године. Немци су кренули из Ваљева у рану зору и опколили Равну Гору. По речима Воје Павловића, који је био у пратњи Драже Михаиловића, те ноћи у Струганику, у кући Мишића, био је Дража, Александар Мишић, Иво Фрегл и још неколико штабских официра. Када су им јавили да су их Немци опколили, сви су излетели на терасу пред кућом. Био је то кратак договор за повлачење. Александар Мишић је одбио да крене јер је био тежак ратни инвалид, имао је седам рана из претходних ратова у којима је под командом свога оца, војводе, био увек у првим редовима. Он би само отежавао повлачење. На то је Иво Фрегл салутирао врховном команданту. Дражи, и затражио дозволу да остане са својим непосредним командантом Александром Мишићем да би бранили одступницу. Воја Павловић каже да је Дража нерадо прихватио овај захтев јер му је млади Иво Фрегл био драгоцен официр за борбу, али, Александар му је био школски друг и пријатељ. Тако су кренули на две стране. Иво Фрегл је са око двеста војника прихватио борбу, али веома надмоћнији непријатељ их је принудио на предају. Александар Мишић се представио као Дража Михаиловић, а Иво Фрегл као Иван Петровић. Задовољни постигнутим циљем, Немци су отпустили војнике, а ова два виша официра су спровели у Ваљево. Послали су једну чобаницу да обавести војску у шуми да не покушавају да нападну да би ослободили ова два официра, иначе ће их одмах убити. И тако су Воја Павловић и остали четници морали да пропусте колону. По речима једног Ваљевца, који је тада имао четрнаест година, цело Ваљево је изашло на улице да гледа огромну немачку колону у средини које је Александар Мишић спровођен на кари, а за њим, високо уздигнуте главе, корачао је један млади официр, Иво Фрегл.
Ђенералштабни пуковник Симић (без навођења личног имена), пише да му је Александар Мишић био побратим, који се жртвовао да би нам се „вођ извукао из руку немачких хорди“. Пуковник Симић наводи да је Александар узвикнуо приликом опроштаја са својим класним другом и вођом Трећег устанка: „ Спаси се, Дражо!“
Милена, супруга Алекснадра Мишића, појашњња шта се даље догађало. „ Како сам стигла у Ваљево, одмах сам затражила дозволу од немачких власти да посетим свога мужа у затвору и добила сам је. Мој муж се много обрадовао мом доласку и одмах ми је казао да му спремим његов ранац, пошто ће вероватно, ићи у заробљеништво. Он је био у истој соби са мајором Фреглом, са којим је заједно водио своју последњу борбу и ја сам разговоарала са једним и другим.“ Милена из прве руке, сведочи, појашњава и даје следеће информације: „Том приликом сазнала сам на који начин су били заробљени. Александар ми је рекао: И ја и Дража могли смо да будемо заробљени. Знај да сам се ја жртоввао за Дражу, да бих га спасао. Нисам био егоиста и нисам хто да мислим на себе када у питању општа ствар. У тренутку када сам видео да смо опкољени и да ћемо бити заробљени, ја сам Дражи казао да бежи, а ја сам привукао на себе сву пажњу Немаца, рекавши им: шта хоћете, ја сам Дража Михаиловић. У тој забуни, могао је Дража да се изгуби. Ја сам три дана са дозволом немачких власти, обилазила мога мужа у затвору, носећи му храну, а 15 децембра по подне, када сам му однела била ручак ,одговорено ми је да више није у том затвору, да је одведен у дивизију и да је изведен пред немачки Ратни суд. Одмах сам у друштву г-ђе Милке, Воје Поповића, која је доцније спроведена у Немачку, и тамо стрељана, отрчала у Дивизију, да сазнам за судбину свога мужа. Када сам дошла у дивизију, видим у ходнику мајора Фрегла како блед шета. Кад ме је примето, рекао ми је да су и он и Аелксандар пред немачким Ратним Судом и да мога Александра испитују. Није потрајало дуго, мој Александар је изашао, а мајора Фрегла су увели на саслушање. Кад ме је мој муж приметио, он м ије гестовима показао да ће бити осуђен на смрт. Видевши ме уплакану, он ми је пришао и почео да ме теши, а ја сам му одговорила: па неће те ваљда на смрт осудити, ти ниси зликовац. Један немачки официр приметивши наш разговор наредио ми је да напустим ходник судске зграде и ја сам морала да се уклоним. У последњем тренутку мој муж ми је довикнуо: Буди храбра и сноси судбину која нам је додељена. Ја волим своју земљу и готов сам за њу и њену слободу свој живот да дам“ наводи Милена Мишић и даље појашњава:
Сусрет пред стрељање
Милена, супруга Александра Мишића, појашњава шта се даље догађало.
„Како сам стигла у Ваљево, одмах сам затражила дозволу од немачких власти да посетим свога мужа у затвору и добила сам је. Мој муж се много обрадовао мом доласку и одмах ми је казао да му спремим његов ранац, пошто ће вероватно ићи у заробљеништво. Он је био у истој соби са мајором Фреглом, са којим је заједно водио своју последњу борбу, и ја сам разговарала са једним и другим.“
Милена Мишић, која из прве руке сведочи о овим догађајима, појашњава и даје следеће информације:
„Том приликом сазнала сам на који начин су били заробљени. Александар ми је рекао:
„И ја и Дража могли смо да будемо заробљени. Знај да сам се ја жртвовао за Дражу, да бих га спасао. Нисам био егоиста и нисам хтео да мислим на себе када је у питању општа ствар. У тренутку када сам видео да смо опкољени и да ћемо бити заробљени, ја сам Дражи казао да бежи, а ја сам привукао на себе сву пажњу Немаца, рекавши им: „Шта хоћете, ја сам Дража Михаиловић!“ У тој забуни, Дража је могао да се изгуби.
Ја сам три дана, са дозволом немачких власти, обилазила мога мужа у затвору, носећи му храну, а 15. децембра по подне, када сам му однела ручак, одговорено ми је да више није у том затвору, да је одведен у дивизију и да је изведен пред немачки ратни суд.
Одмах сам, у друштву госпође Милке Воје Поповића, која је доцније спроведена у Немачку и тамо стрељана, отрчала у дивизију да сазнам за судбину свога мужа.
Када сам дошла у дивизију, видим у ходнику мајора Фрегла како блед шета. Кад ме је приметио, рекао ми је да су и он и Александар пред немачким ратним судом и да мога Александра испитују.
Није потрајало дуго, мој Александар је изашао, а мајора Фрегла су увели на саслушање. Кад ме је мој муж приметио, он ми је гестовима показао да ће бити осуђен на смрт.
Видевши ме уплакану, он ми је пришао и почео да ме теши, а ја сам му одговорила:
„Па неће те ваљда на смрт осудити, ти ниси зликовац.“
Један немачки официр, приметивши наш разговор, наредио ми је да напустим ходник судске зграде и ја сам морала да се уклоним.
У последњем тренутку мој муж ми је довикнуо:
„Буди храбра и сноси судбину која нам је додељена. Ја волим своју земљу и готов сам за њу и њену слободу свој живот да дам.“
Наводи Милена Мишић и даље појашњава:
Последња жеља мајора Фрегла да командује стрељачким стројем
Према писању Берка Савића, Милици Фрегл су јавили да јој је муж заробљен. Одмах је затражила путну исправу да би отишла у Ваљево и помогла мужу. Процедура је трајала дуже и стигла је касно. Примио ју је командант Ваљева, капетан фон Штепцл, и саопштио страшну вест. Милица је бризнула у плач.
„Не плачите, госпођо“, рекао јој је Јефон Штенцл, „ваш муж је погинуо као јунак!“
Гордана Фрегл, у својој исповести, напомиње: „Ове речи једног непријатеља и порука Ивина у последњем писму, које јој је предато, да буде храбра и добро васпитава Гордану, биће јој у мислима до краја живота и она ће им се увек повиновати.“
Ни немачка окупација, ни комунистичка диктатура, ни прогонство у Параћин, затим у Прокупље, ништа неће обесхрабрити Милицу да и даље буде високог морала и велики патриота, да васпитава своју кћер и своје ђаке на примерима великих српских јунака и на примеру јунаштва свога мужа.
Живела је довољно дуго да би овако васпитавала и своју унуку Ивану. Имала је много тога да прича и Иваниним друговима, који су је често слушали са великом пажњом. Живот јој се завршио 1995. године у Београду. Испраћена је уз велику љубав и са великим поштовањем, онако како је и живела.
У 1707. броју „Илустроване политике“ од 3. 9. 1991. године објављено је сведочење емигранта из Париза Милорада Јевтића, који је био затворен у ћелији ваљевског затвора. Јевтић је, иначе, у то време био недовршени студент Војне академије, ухапшен због организовања припадника Равногорског покрета. Он сведочи да су Александар и Иван стрељани у шест сати ујутро, 18. или 19. децембра.
И мада нема сагласја у информацијама око места стрељања ове двојице хероја, сведок Божидар Богетић, бивши чиновник ваљевске Општине, каже да је од једног стражара из затвора чуо да су Александар и Иван стрељани на брду Кличевац.
Овај сведок наводи да су Немци били врло љути што их је Александар Мишић преварио да је „Дража“. И поред тога, Немци су, тврди Богетић, били спремни да Александру смртну казну замене за интернирање у неки логор, и то због чињенице да му је мајка Лујза Немица.
Александар Мишић је ту понуду одбио. Понуде Мишићу и Фреглу да због свог порекла, уместо пред стрељачки строј, оду у логор, важиле су до поднева 15. децембра. Онда је Гестапу из Љубљане стигло писмо са великим бројем доказа да је Иван Фрегл један од главних организатора и вођа покрета отпора у Словенији и да због тога мора бити стрељан.
И син маршала Поћерека је, такође, послао захтев да се син војводе Мишића стреља. Немачки ратни суд их је 15. децембра поподне осудио на смрт стрељањем.
Енигме око места стрељања никада нису разрешене, а постоји и трећа верзија, и то на основу писма Боже Матића, тадашњег потпредседника Општине Ваљево, који тврди да су Мишић и Фрегл стрељани у Ђеновачкој шуми, на путу из Ваљева ка Шапцу.
У писму од 16. 12. 1941. године, упућеном супрузи Милици, Иван Фрегл пише да је осуђен на смрт и додаје:
„Ништа се не бојим. Жао ми је само тебе и Гође. Савест ми потпуно чиста. Умирем за част Отаџбине и народа. Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу! Жао ми је што нисам погинуо на бојном пољу.“
И Александар Мишић је писао супрузи Милени. Тражио је од ње да каже Драгиши Васићу да га се сети када Васић буде писао историју, да не би био брзо заборављен.
Александар истиче да се храбро држао пред судом и да „ће настојати да буде храбар и пред раком!“ У другом писму он истиче „да за милост није молио“ и да „није желео да буде кукавица и то плаћа животом!“.
И за сам чин стрељања везано је више прича и подверзија.
Породице Мишић и Фрегл и већина историчара и истраживача верују да је оно што је објавио познати ваљевски новинар Богослав Марјановић најближе истини.
Према тој причи, пред стрељање Немци су испунили Фреглу последњу жељу да командује стрељачким стројем. Александар је тражио да им не вежу очи и одвежу пертле. И када је Фрегл узвикнуо: „Пали!“, Мишић је скинуо ципеле и завитлао их ка Немцима.
Луjзина реакција
Лујза Крикнер била је жена великог војводе Живојина Мишића. Била је ћерка богатог Швајцарца немачког порекла. Њен отац се није мирио са чињеницом да ће се његова ћерка удати за „сељачког сина, официра са малом платом“, но љубав је била јача. Са војводом Мишићем имала је шесторо деце.
Први је страдао њихов син Радован, као заробљени резервни потпуковник ЈВ у пролеће 1941. године. А онда је уследила и драма са хапшењем сина Александра, резервног мајора ЈВуО. Пошто није успела да спречи Александрово стрељање, Лујза је решила да спасе своју напаћену душу.
На основу одлуке надлежне црквене (архијерејске) власти, 21. априла 1943. године, у београдском храму Светих апостола Петра и Павла, прешла је из реформаторске у православну веру и добила име Магдалена.
Том приликом је рекла да је због стрељања њеног сина Александра из њених вена истекла половина немачке крви.
Пријатељство Милене и Милице
После стрељања Александра Мишића и Ивана Фрегла њихове супруге су се упознале. Како је то забележила Гордана Фрегл, пријатељство Милене Мишић и Милице Фрегл трајало је до краја њиховог живота.
Заједно су прошле кроз рат, кроз избеглиштво у селу Врчину, испод Авале, за време савезничког бомбардовања. Заједно су биле под терором комунизма, окарактерисане као „жене државних непријатеља“. Гордана Фрегл истиче:
„Никада нису клонуле, ишле су увек гордо уздигнуте главе. То су биле жене јунака који су пали за слободу и част свога народа и отаџбине. Са том успоменом су ове две храбре жене живеле, са том успоменом у срцу и отишле са овога света.“
Витезови Карађорђеве звезде
Указом Његовог Величанства Краља Петра Другог Карађорђевића од 14. јануара 1942. године резервни коњички мајор Александар Мишић и Иван Фрегл, ђенералштабни мајор, одликовани су Карађорђевом звездом четвртог степена.
Предраг Савић / Тамо далеко
Извор: https://tamodaleko.co.rs/heroji-koji-su-dali-zivote-da-bi-spasili-drazu-od-nemaca/
0 Comments