Жарко Видовић спада у ред оних тако малобројних филозофа који његују хришћански поглед на свијет и сва друштвена питања. Дубоко је утицао на читаву генерацију православних мислилаца која је кренула његовим трагом у сагледавању оне филозофије и историје српског народа која се у најкраћем сажима у двије ријечи: Српски завјет.

Он је заиста прави свједок свога времена, чији значај и допринос још увијек нисмо довољно схватили и прихватили.

Рођен је 1921. године, у Тешњу (Босна и Херцеговина). Учествовао је као добровољац у Априлском рату 1941. У октобру 1941. ухапшен је у Сарајеву. Био је у затворима до 1942. (прво њемачком, па усташком). У “Великом транспорту” пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Из Нарвика је 1943. побјегао у Шведску. После рата вратио се у Југославију у којој је хапшен и затваран још два пута, због својих ставова о демократији.

О нацији, светосављу, логору…

С обзиром на то да је српску нацију родио Свети Сава морамо знати да народ не може бити језичка већ духовна заједница, а то је заједница коју окупља Дух свети. У 20. веку СПЦ је изгубила улогу коју је имала у време Пећке патријаршије под Турцима. To је век у којем је држава ставила Цркву под свој ауторитет, захтевајући од епископа и патријарха да буду покорни краљу који себе није сматрао највећом институцијом части, већ власти. Ми смо изгубили представу о монархији јер нам је нова представа наметнута од стране Аустро-Угарске и Турске.

Заборавили смо да је монарх институција части, по моралу и заклетву. Америка која је учитељ демократије погазила је Устав краља који је побегао у Енглеску. Све су то почеци полаког магљења идеје о националној свести. Касније је уследио комунизам, титокомунизам, много гори од стаљинокомунизма. Ипак, једина и последња национална елита била је она сабрана у логорима.

У логоре су допремљени људи из партизана, четника и 80 одсто њих који нису били ни у једном од ова два покрета. Они су једноставно били Срби и били су у логорима баш зато што су Срби, без обзира на политичку оријентацију. Друго нико од њих није био сигуран да ли ће преживети, и водили су рачуна о свему, као да их сутра Бог може упитати ко су и шта су.

Нама који смо били у логору у Норвешкој, стално је било на уму да неко може упитати како су се држали ти Срби. И ми смо се држали часно. Јер смо сматрали да нас историја и завет обавезују да се тако држимо. Када сам добио пегави тифус у логору свакодневно сам ишао на рад, свестан да уколико одем у болницу, из ње више нећу изаћи. И да видите ту људскост, ту солидарност.

Враћајући се ка логору задужили су нас да носимо дугачко дрво. Моји другови су се распоредили уздуж, а ја сам се окачио о дрво да ме вуку назад. Тако сам преживео – каже у разговору за „Печат“ Жарко Видовић.

Преживели логораши нису постали и носиоци националне идеје после рата. Зашто?

Када смо се вратили у Југославију Тито није дозволио да логораши оснују своју заједницу, него нас је сврстао у тзв. Савез бораца, јер се више плашио логораша него бораца.

Тито је знао да су логораши преживели смрт, да су отпремљени у логоре као Срби и да је њима свака идеолошка подела страна. А ако нико у послератној Југославији није постављао питање српства, логораши су морали, јер су једино они чували живо памћење на логоре и чињеницу да су тамо били не зато што су комунисти или антифашисти, него зато што су Срби.

Од тада се рађа осећање да Европа негује непријатељство према Србима. Потврда тога било је напретек. Сетите се да је Буш приликом свог боравка у Загребу 1998. године у једном интервјуу захвалио Хрватима као провереним, старим савезницима, иако је Хрватска са НДХ била најзлочиначкија држава у нацистичком блоку.

Ако су сви комунисти, посебно Хрвати, спроводили идеје националних покрета, како тумачите чињеницу да су једино српски комунисти радили против свог народа?

Бранко Ћопић носи искуство предратног комунисте који је био запрепашћен чињеницом да је КП мирно гледала покољ Срба у НДХ, преко Дрине, без позивања на устанак.

КПЈ је тада мирно посматрала и подржавала ХКП која је била призната од Павелића и без бојазни од усташких терориста мирно живела у тој и таквој Хрватској. И Скендер Куленовић је то знао. У то време био сам у књижевним новинама, радио као преводилац и писац књижевних критика, имао прилике да слушам и учествујем у разговорима којима је присуствовао и Моша Пијаде.

Он је говорио: Ма каква Хрватска, Крајина мора да се успостави. Он је први говорио о Крајини као држави. Али Тита су ојачале америчке донације. Када је смењен Ранковић, онда је Хаџи Васиљев од деветорице из ЦК држао говор о великосрпској Југославији и равноправности народа.

Добрица Ћосић је тада написао писмо Титу, у којем је рекао да је Ранковић најбољи комуниста и да је његовим одласком Србија изгубила најбољег представника.

Оскар Давичо, Ћосићев кум, у загребачким новинама „Телеграф“, објављује велику песму: „Плаве очи Ранковића Марка“.

Умножено писмо Тито шаље Бакарићу који ће га даље разделити удружењима књижевника, професора, правника. Састанци који су уследили били су организовани са циљем да се обавести јавност Југославије да Ранковића подржава српска култура.

Порука је била јасна: „Требало би одбити сваку сарадњу са српском културом. Највећи српски писци бране Ранковића“. У то време у Загребу ја сам био универзитетски наставник и члан Удружења књижевника. Због националних идеја смењен сам са тог места.

Да ли Срби који су имали два антифашистичка покрета греше када се одричу оног партизанског који су чинили ако не идеолошки, а оно биолошки Срби, јер их на тај начин гурају у руке Хрватима?

Ми не би требало да се одричемо овог покрета. Сада се Хрвати могу позивати на антифашистичку борбу и учешће у партизанским јединицама, али сетимо се да је сам Бакарић у време рата рекао да је Хрвата у Ослободилачкој војсци било тек три одсто.

Сада се, пак, филм „Битка на Неретви“ проглашава хрватским филмом. Сећам се пре рата, „Радио Лондон“ је имао спикера на српском језику.

Он је навијао за Мачека и одвајање Хрватске од Југославије. Све његове емисије сведоче о томе да је Енглеска била за разбијање Југославије и да је Хрватској опростила савезништво са Немачком из тог циља.

Тито је прихватио енглеску линију. Друго, КП у Хрватској радила је у Загребу нормално до тренутка напада Немачке на Русију.

Када почиње стварање српске нације као заветне?

Српска историја се дели на немањићки период који је значајан по градњи манастира такве густине каква не постоји ни у једној европској земљи. Реч је о врхунским делима уметности, фрескама и иконама, а само портрет Светог Саве настао пре ренесансе је ремек- дело какво ни Италијани не би били кадри да направе.

Али немањићка држава није била православна, већ је земља обележена манастирима од којих је сваки представљао седиште за мисију. Монаси су били мисионари, залазили у народ и оправослављавали га. У време турске окупације кнез Лазар је рекао: Чувајте Цркву, изгубили смо државу. То је светосавски завет. Он није на прво место ставио државу, одбивши да буде цар.

Он је желео да буде чувар манастира, а управо су манастири играли одлучујућу улогу у Турској која је била спремна да се бори против католичких земаља. Турска је хтела да крене у антикрсташки рат. Од тог момента Сулејман Величанствени који је желео да заузме и Беч и Рим успоставља Пећку патријаршију, и тада почиње мисија стварања српске нације као заветне.

Ми смо имали манастире, али је тек свети кнез рекао да се Црква мора чувати. То осећање историје као континуитета, као истог менталитета који задржава потпуно исти однос према смрти, према Богу, држави, земљи, однос личности о којој је расправљало седам Сабора то је дело Пећке патријаршије.

У то време српски народ не само да је постао три пута бројнији него у време Немањића, већ се проширио и на Босну која до тада није била православна. Ниједан академик не зна шта је завет као што о томе јасно говори Филип Вишњић у „Буни на дахије“. Резолуција 1948. када се обраћа Србима она се позива на стихове Филипа Вишњића.

Како објашњавате чињеницу да је у народу који је створио мајку Јевросиму и Уроша и Мрњавчевиће заживела корупција и кршење правне једнакости?

Некада је постојала Црква и њен живи значај, и под њеним окриљем правда мајке Јевросиме и правда Марка Краљевића који суди „ни по бабу, ни по стричевима“. Откако смо ступили у сферу западне цивилизације, ми смо прихватили њене вредности, и то у покрету просветитељства.

Западна цивилизација каже: Знање је сила, знање је моћ, а православна каже: Није знање него вера. Ми знамо да је тежња ка знању, тежња ка моћи, а то је западно тумачење слободе као личне моћи. Право на личну моћ изродило је либерализам, па неко може са банкама да освоји цело светско тржиште јер је право на његовој страни и оно га штити.

Запад штити права појединца, али нема систем вредности и културу смисла. Демократија је на Западу правни појам. Они говоре о праву човека, али ни речи о достојанству човека. Пример је „Пуси рајот“ који су вређали осећања верника и када су због тога кажњени, Запад је то осудио као кршење права.

На Западу ништа не значи погазити достојанство човека. Достојанство је хармонија између човека и Бога, оно што човека чини личношћу.

Да ли је западна цивилизација коју представљају Ватикан, Хегел и мислиоци који су славили великог инквизитора, супротстављена православно словенској?

Данте није исто што и Шекспир. Хамлет каже: „Бити или не бити“, а Данте тражи хармонију. Запад је од самог почетка и нацију схватио као борбену формацију, док је византијска цивилизација имала другачије вредности.

Византијска цивилизација је по римском закону била римска, али цивилизација није култура. Хорације је рекао да су Грци сељачке Латине начинили културним народом, мада су били потчињени под Римом.

Грци су били слободни, али су били поданици Римског царства, као што су Срби за време Турака били слободни у парохијама, али су парохије биле подређене Турској. Византијска цивилизација значи да је на челу државе закон, а тај закон је закон о правима грађана, па и право да се на одговорност позове цезар. Византија је била други Рим, али по културним вредностима она је била православна.

Свака цивилизација има одређени циљ чему служи, који је њен смисао, и човек у православљу то дефинише не са тим ко га је родио, већ чему тежи, који је смисао. Код западне цивилизације циљ је слобода, моћ да одлучим шта да радим, позвање да се борим за своје место у свету.

Ова цивилизација породила је Шилера од кога је Хајдегер узео положај човека у космосу. Али који је смисао моћи? Смисао православних у Византији јесте да човек буде у хармонији са Богом који је људску смртну природу ујединио са бесмртном у хармонију.

У тој хармонији човек осећа срећу не када осваја свет, већ када његови потомци себе осећају као одржавање континуитета. Дакле, оно што је за Рим империја, то је за Византију време превладано историјом. На челу сваке цивилизације стоји систем вредности.

Систем православне вредности јесте хармонија између божанске и људске природе, због чега човек врло лако и мирно прима своју смрт ако су му деца и унуци добро. Друго у православљу главну улогу игра мајка. Отуд и Богородица. И у Библији отац Христа јесте био Јосиф, али је он могао само да вода магарца.

Зашто никада није успела да се оствари идеја о Србима три вере?

Југославија је била државна заједница, а Црква није признавала државу као творитељку вере и Цркве. Међутим краљ Александар је био збуњен и мислио је да држава може да ствара веру. Не може. Држава је сила закона, а вера настаје божјом милости.

Да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније?

Принцип симфоније је најстарији принцип, али се он односи на симфонију између човека и Бога, а не Цркве и државе. Црква је литургијска заједница, најшира заједница у којој се човек осећа и креће као личност, као што је породица заједница у којој се рађа човек.

У првој глави Постојања Бог каже: „Да створимо човека по лику и подобију нашем. И створи их, мушко и женско и благослови их да се …“ На ту главу Постања позива се Христос, а не на остале, јер баш у тој глави људи греше и признају да греше.

Световна власт није исто што и Црква, јер и Црква и нација су историјске категорије које имају свој континуитет, док се државна власт мења сваке четири године и ко зна ко је све не представља.

Епископ може да одржава везу са световном влашћу, али као приватна личност која не заступа Цркву. Црква је литургијска, а не правна заједница. Она је благословена заједница у којој се људи јављају као личности, а не као политичке присталице.

(Дио интервјуа за часопис Печат од 15. 3. 2013. године)

Извор: Етос.пресс