Јевреји имају план по коме руше свет. Руше владаоце, руше племиће, руше законе, руше Цркву Христову

Ко се интересује о вредности новца и разних трговачких хартија тај с пажњом прати извештаје тзв. Париске берзе. Замишља, кад се ту одређује колико вреди новац, мора та установа личити на неко светско министарство. У ствари, то је кућа из доба краљева, класично планирана, са многобројним степеницама унаоколо, где може стати неколико хиљада душа. И најжалоснију слику нуди нам Париска берза: хиљадама сензала и викача носе хартије у руци и вичу горе него на ма каквом вашару. Вика против вике, ларма против ларме, грабеж против грабежи, тако да је немогуће ухватити ма какав смисао и ред. Једино човек може пожалити оне викаче – што на тако неприродан начин зарађују кору хлеба. Ни труна разума.

Томе сличне биле су оне вике пред судницом Пилатовом које су тражиле да се поништи Христос, јер је тако хтела маса, која је побеснела од јеврејских наговарача и бунтовника. Подговорена маса гора је од вулкана. Горе најезде варварске не треба од безумља.

Јевреји имају план по коме руше свет. Руше владаоце, руше племиће, руше законе, руше Цркву Христову. Пробали су да одвоје енглеску цркву још у 12-ом веку. Па су то успели тек после 300 година. А године 1738. у Енглеској су завладали Јевреји под именом франмасона. Данас су и енглески епископи франмасони. Те њихова црква нема ничега заједничког са нашом светом и православном црквом. Нити пуританска логика личи на светосавско благоразумије.

Кад је пронађена Америка, дође злато у великој количини у Европу. Јевреји откупише разне племићке повластице, и судско право. Помоћу рационализма умртвише дух француског народа, доведоше га до пропасти, и уведоше у француску револуцију. Све су вође револуције били Јевреји. Па им је прво било да убију краља и заплене све цркве. Јевреји су богоборци и законоборци – против Бога и против закона – то је циљ свих слобода које они по својим књигама проповедају. Јер им је злочин сласт.

За време обесне царице Катарине, Јевреји су успели да своју књижевну логику пренесу из Француске у Русију. У Русији племство поче западати у луксуз и гордост, тако да уобразише рационализам, и потражише савремено, и исмеваше цара, и даде им Бог по жељи срца њиховог те изгубише и цареву главу и своју главу. Јевреји одмах погазише законе и нападоше на Цркву Христову. Јер њима нема места где закон влада.

И предузеше Јевреји општи напад на Европу. Док траја рат, имаде крви у Европи, но додуше, имаде и памети у Европи. Рат се сврши и Европа престаде живети. Она постаде поприште јеврејских агитација. Ни једна земља не могаде паметно живети. Нападе корупција на великаше као куга. Нападе луксуз на вароши – те залуде и полуде женски свет. У свима европским новинама завлада јеврејски језик: новине пишу само оно што је Јеврејима слатко, пијанство прељубе и злочини. Кафане се поносе сатанском „жац – музиком“; улице се поносе блудотворним разговорима; жене се поносе смрадом и голотињом; новине се поносе проналаском злочина – те све вароши постадоше содомска пристаништа за рушење вере и морала. Јер само вера у Бога може одредити правац животу.

Европејци ратоваше, а Јевреји закључише мир. Они све ратне одштете претворише у трговачке акције. Те акције откупише будзашто, па помоћу тих акција заробише и запленише сав новац, да би помоћу кризе управљали светом. Данас у Европи има маса незадовољника због „кризе“. Њих пак Јевреји сматрају као своје најбоље војнике за неред и крвопролиће.

„Криза“ је старо јеврејско оружје за рушење. Пред Француску револуцију, јеврејски су банкари били укочили сав новчани саобраћај. Да би спасли народ, неки су људи основали једну велику банку – која је давала новац на услугу, без интереса. Јевреји предузму те новац изузму од лица која не хтедну да врате са каматом. Јевреји су били унели толики луксуз и поквареност у чиновнике и властодржне редове, да се у Француској није могло дисати од неправде. Тако паде француска монархија.

Европа више није национална земља. Јер се данас вароши европске баве највише неморалом. Са малим изузетком, све новине у Београду и Загребу пишу на јеврејском језику. Мало човек кад размисли о садржини, увиђа или зло или лаж. Очи заслепљују варошане. Они свој дух и укус упућују по ономе што виде. Огуглају у злу, и све реченице морала забораве. Па кад им се памет добро искува у казану јеврејског неморала, онда ће постати као викачи Париске берзе. Неразумна, неверна и ненародна маса.

Све су струје сада у Европи интернационалне: тон-филмови, жац-музика, неморална женска ношња, спортске утакмице, туризам, купе, радио-концерти, криминалне новине, прождрљивост, крајње презирање ближњега, одбацивање страха Божијег. И то су све плодови систематске јеврејске и фрамасонске пропаганде. Безакоњем трују свет да би њиме завладали. У Русији то врше јавно, а у Европи прикривено. Помоћу безакоња толике су рушевине починили у историји. То старо безакоње глупи европски варошани називају „савремена култура“. Толико су их Јевреји заглупели да „савременим“ и „новим“ називају једно сасвим старинско јеврејско оружје.

Јеврејски језик је толико развијен у Београду да се бољшевички терор у Шпанији назива „милиција и „владине присталице“, које руше цркве и манастире.

Сви су народи после рата немоћни због јеврејског интернационализма. Криза не може престати док се закони не поврате.

Мисионар, 1936, страна 207–209.

Монах Јаков Арсовић

Рођен је 1894. год. у селу Кушићу, код Ивањице.

Докторирао је двапут у Француској након студија: из области философије на Сорбони и из области права у Монпељеу. Такође се током световног живота бавио и медицином, правом и теологијом. Радио је као службеник дипломатије Краљевине Југославије у Француској. Године 1929. именован је за амбасадора Југославије у Паризу.

Након Првог светског рата, упознаје владику жичког Николаја Велимировића који је извршио велики утицај на њега да се посвети Цркви. Био је активан учесник Богомољачког покрета и писац више побожних чланака и преводилац. Након Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, напустио је дипломатску службу у Паризу и дошао у Охрид, а потом Битољ где је служио уз владику Николаја. Тамо се замонашио 1938. године, и узео име Јаков. Интелектуалац са два доктората и са лепим положајем у друштву се међутим одрекао света и закалуђерио, да би се затим строго подвизавао. Ступио је у монашко братство у манастиру Жичи, као сабрат.

По повратку из Охрида, уређивао је пред Други светски рат (до фебруара 1941) часопис „Мисионар“ у Крагујевцу.

За време рата, како сведочи Владика Сава (Сарачевић), отац Јаков је био у Београду, где је у неколико храмова проповедао, али се црквеном началству нису много допали његове оштре речи, и нису му радо дозвољавали да беседи у храмовима. Онда је он почео, са специјалном дозволом Недићевог министарства просвете, да беседи по београдским гимназијама, где је остављао снажан утисак.

Био је ухапшен 1945. године у Великој Дренови од стране ОЗНЕ, која га је подвргла тортури са намером да се одрекне „конзервативних религиозних уверења“. Од последица мучења је умро. Сахрањен је у манастиру Туман.

Године 2014. отворен је његов гроб и његове мошти су се показале целима и нетрулежнима. Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља под именом преподобни Јаков Нови Тумански. Православна црква га прославља 8. августа по православном, а 21. августа по грађанском календару.