Негдје у пола зиме истом везом дошла је обавијест да је Тито краљу Петру II забранио повратак у Југославију! То је била велика и, за нас, некако чудна вијест. Ми волимо друга Тита, волимо партизане, па и ми смо некакви партизани, али смо и Срби. Ми смо страдали зато што смо Срби.

Кад је на простору Хрватске на фронту издана Југославија, гажене су и паране слике краља Петра. Нашим ухапшеним и мрцвареним очевима, браћи и стричевима, ујацима и братићима усташе су упућивале најпогрдније ријечи уз спомињање краља Петра. Све до оне узречице: „Нека вам сада краљ помогне“! Уз те повике су клани, убијани, мрцварени и у бездане бацани. А сад?! Сад је и друг Тито против њега! Како је то могуће? Зашто? То је наш краљ. Како то сада друг Тито забрањује повратак нашем краљу, а Нијемци и усташе би били убили тога краља као и свакога од нас Срба? Како је то могуће? Ми волимо друга Тита, он нам доноси слободу, он води борбу са усташама и Нијемцима. Све више говоре да су и четници издајници. И нека је све то некако у реду, али да краљ не смије да се врати међу нас… Изгледало нам је да то баш и није у реду.

Уосталом, све наше комшије католици, осим Словенаца Јаребича у Брзиновој кући, су гласно и јасно били против краља. Готово сви они би га објесили да им дође руке. Сви они су листом и против Тита. Они партизане зову „Србоћетници“ и „Србокомунисти“. Поготово то раде они што, из својих разлога, сваку вечер иду спавати у “жицу”, а ујутро – натраг у српске куће. И сад, по нашем схватању, друг Тито је на њиховој страни. Да ствар буде још гора и сумњичавија, тета Драгана Амиџића нам је испричала, негдје је чула, да се у Бјеловару предала некаква партизанска чета, да је дошла под хрватском заставом и да су пјевали: „Не пуцајте, браћо домобрани, ево иду браћа партизани“! Јадне наше жене одмах то повезаше са причом о побуни 108. пука у Клокочевцу. То су били све Шокци! Онда су издали Југославију, а сада издају досадашње суборце „Србочетнике“ и „Србокомунисте“! Одоше скроз на “њихову” страну. А друг Тито забранио краљу да се врати у Југославију? Усложила се гомила сумњичавости, а нама су у наше тајне везе сада укључили лугара Драгу Вукелића – Хрвата. „Јеб’ла њи’ мајка, њима се никоме не треба вјеровати“, коментира те вијести кума Милка Груберова. Још она и не зна за Вукелића, јер она није била у актуалној групи за везу са Барном. Да је знала, шта би тек тада рекла?! Због таквог става друга Тита према краљу, ми смо били забринути. Највише ради тога што би то могло охрабрити усташе па да нас опет почну клати, а таман се наш страх од усташа некако смањио јер су се и они бојали могућности одмазде партизана над њиховим породицама. Они су били свјесни да су “у шуми” „Србочетници“, односно, још увијек у већини Срби. Нису они заборавили Шпановицу, која је била “џу за ба” – Шпановица за Грубишно, у октобру прошле године.

Нама Србима није било по вољи оно са другом Титом и краљем, а комшије то вјеројатно још нису ни знале.

Преко Тине сазнајемо да Мара Голштајнова (Gottstein), удовица Ферде кога су јесенас као усташу убили партизани, плаче јер је од Нијемаца добила обавијест да јој је син нестао на руском фронту. Нису написали да је погинуо, да је мртав, али Мара мисли да је он погинуо. Ту нам је вијест донијела и тета Анка Трегнерова. Каже да Мара само плаче. Јованка и ја шутимо, мама каже да нам је то и Тина рекла па додаде: „Ето сад како је мени било кад сам у једној ноћи изгубила и сина и мужа“. Послије тога наста некако незгодна станка. Нисам баш мами одобравао што је тако рекла, јер тета Анка има мужа и дјевера у гестаповцима, а добра је са Маром. То је био продукт мога општег страха и опреза према свему што би могло наљутити усташе. Од те љутње до ножева у нашим вратовима није било далеко. Сад Анка на ту спонтану мајчинску реакцију моје маме додаде: „Па, ето, и наш Вилим (дјевер гестаповац) се од љетос не јавља. Бојимо се да и он није страдао“! Ето, збрајају и они своје зло и жалост – то је некако наша злурадост послије свега што су нам нанијели. Али, они су, према нашој оцјени и осјећању, у сигурнијој позицији у односу на живот и смрт. То је наш суд, а питање је како они уживају у тој својој бољој, али сваки дан, судећи по њиховом владању и осјећању, мањој сигурности.

Послије сањкања, на повратку из Сталовице некад к нама наврати и Лојзо. Ту се мало огрије, па оде кући. Иначе нам ових зимских дана чешће долазе Трегнерови. И Франтине кћерке наврате иако се са њима нисмо дружили. Мама им је била злочеста, често их је тукла, па ни ја нисам волио ићи у то друштво. Тета Анка, Лојзина мама, исто чешће долази. Кад иде кући, понекад одем и ја са њом. Догоди се да останем и кад падне мрак, јер кад они нахране стоку, Франто стави на стол атлас и гласно коментира стање на руском фронту. Из тог његовог коментара упамтио сам да Руси не иду само према Њемачкој, него и према Румуњској, Бугарској и Мађарској. Понекад спомињу Вилима, Франтиног брата, гестаповца који се од љетос никако не јавља. Он није био ожењен. Требао се женити са кћерком Аћа из доњег краја. Тако се нитко посебно за њега не интересира. За Вилима Голштајна (Gottstein) кажу да се послије извјесног времена јавио из Ђакова.

Картање је све рјеђе јер Фрицови и Кисела не воле да ходају по мраку. Повремено ме Лојзо наговори да увечер одемо до Јере, па га он наговори да мало покартамо. Показују ми, и један и други, да то није више оно картање са вољом, са мераком и размишљањем која ће се карта бацити. Тако су полако пролазили ти зимски дани и вечери. Увијек иста лица, њих неколико се стално смјењује. Дође понека вијест из вароша кад се иде нешто купити. Једном приликом нетко је испричао догађај из једне трговине: „Жена оставила цекер пун куна, па отишла ’радсебе’. Кад се вратила, види да је нетко однио цекер, а куне истресао на под“!

Снијег помало копни, дани су све дужи и топлији, па опет зима мало стисне. Ипак, осјећа се долазак прољећа. Већ смо и заборавили како је прослављен Божић: умили смо се црвеном јабуком киселком и јели за доручак пиктије. За ручак је било и некаквих колача. Сламу нисмо уносили, а на јутрењу се није смјело. Тако је прошла и слава, великомученик Трифун. Мама нас увјери како на славу у кући мора бар ватра да гори, а слави се како тко може или смије. Као и прошлих година, неће бити ђурђевданског уранка – нема породице ујака Стеве Ђукића коме смо ишли на крсну славу. Ђурђевдан је и слава православне цркве у Грубишном Пољу. То је био велики крам. Био би увијек пун цинтор народа, служила се служба божија и играла кола. Ту су слуге мијењале газде, а послужитељ цркве је продавао ручнике са везовима вриједних ткаља, билогорских Српкиња. То су били ручници које је свештеник добивао од домаћина чију је дјецу крстио, момке и дјевојке вјенчавао и умрле вјернике сахрањивао.

Али, ваљда са осјећајем прољећа, јавља се и некаква нада. Да не кажем да и „доконе бабе нешто предосјећају“. У тој свакодневној стереотипији, понављању истих лица и истих прича, ипак, као да још нешто надолази. Тко зна како, откуда и на основу чега, у том кругу – кума Милка Груберова, кума Драгана из Сталовице, Цвијета Ромића, кума Ката Грубића, тета Драгана Амиџића и њезина кћер Јула, па моја сестра Јованка – родила се нада: “Бога ми, како Франто каже, ако ’вамо дођу Руси, опе’ ћ’мо ми све слав’т. Јеб’ла и њи’ова мат’, ни он’ се више не веселе к’о што с’ се весел’ли нашем злу. Нека, нека, пој’шће и он свога врага, само да Рујо дође“!

Једне ноћи опалило је неколико пушака у горњем крају. Ујутро, сунце је већ поодмакло, а свакодневне колоне из “жице” још нема. То је знак да се пушкарање чуло и у вароши и да се још понешто догодило. Коначно, ево усташа, иду грабама са пушкама у рукама, а недуго за њима иде колона познатих лица њихових породица и сурадника. Послије неког времена, усташе се враћају. Луцин зет Славко Маркота сврати до пунице. Негдје прије ручка, Звонко Луцин дође до плота па ми у повјерењу исприча да су “гори у селу ноћас били партизани и од неких људи отерали стоку, а од свита нису никога отерали”. Чим се послије подне састао свакодневни кружок, вијест је саопћена на опће весеље, а кума Милка даје озбиљан коментар: “Па морају им уз’мат стоку, да се пре’ране. Треба тол’ке партизане пре’ран’т’. Оно што с’ имали од јесенас, зима је све пој’ла. Само, треба им поруч’т’ ако овдје око нас буду куп’ли, нека купе редом, и нашу стоку. Јер ако нашу оставе, нас ће они поубијат’. Нек терају све, па како буде”. Чујемо да се исто догодило у Зденцима, па слиједи коментар: “Кажем ја, треба тол’ка уста на’ран’т’“.

Из Дарувара је на пар дана дошла кући кума Марица Босанац. Она је тамо код своје сестре зимовала. Навратила је да нас види и испричала како се једног дана пуцало у Дољанима код Дарувара. Каже да су домобрани пошли према Кипу, а за њима доста форинги (кола које вуку коњи) да отуда довезу пљачке – дрва, сијена, стоке и намирница из српских кућа. Кад су дошли негдје у пола бријега, у окуку цесте, ту су их дочекали партизани. Пуцњава је почела одједном, јако, и тако је трајала скоро пола сата. Онда је јењала, али се стално пуцало. Форинге су се одмах почеле окретати и враћати, превртати у бијегу натраг у Дарувар. Домобранима је послана помоћ у два камиона у којима су натраг довезли рањенике. Тако се пуцњава наставила до пред мрак и домобрани су се вратили необављена посла. Пажљиво смо слушали ту лијепу и за нас радосну причу. Кад је пошла кући, мама јој је дала неколико јаја да понесе куми Јулки кад пође у Дарувар. Ето, и ова прича нас охрабрује, улијева нам повјерење у све јачу снагу партизана. Само да преживимо, да нас на крају ипак не поубијају.

Последњих дана видимо да свако јутро из вароша најприје иду усташе са пушкама у рукама. Иду погнути у обје грабе, али и испод окућница, преко ограда, са обје стране села. Неко вријеме иза њих иде уобичајена и добро позната колона из “жице”. Сад иду некако брже и живље, гласније разговарају, ваљда су охрабрени својом претходницом па се, као, јуначе. Усташе се враћају у варош појединачно и у групицама по два-три, неки након пола сата, а други касније.

Опет нам полупаше врата на кућама. Већ сутрадан сазнајемо да су то учинили у свим српским кућама гдје нетко живи. Нагрнуше по ноћи у гањак уз вику “отварај или пуцамо”, па одмах чујемо како пуцају и падају обојена стакалца – украсна, преостала од посљедњег лупања. Разбијена врата се отворише, мама пали петролејку, а сестра и ја стојимо уз њу. Питају: “Кога још имате у кући”? „Немамо никога осим нас троје“, одговарамо. Претражише кухињу и собицу. “Спавајте даље”, рекоше на одласку. Притворисмо полупана крила врата, причврстисмо их наслоном столице, а преко тога смо објесили крпару. Тек кад смо поново легли осјетио сам колико сам озебао. Сутрадан некако припасасмо врата, а пукотине и отворе од стакала залијепили смо папиром и тијестом, као и прошли пут. Ето, направише нам то, ваљда да се зна тко је тко. У свом немиру који их све више начиње, сигурно предосјећају да се, адекватно томе, ми нечему радујемо. Нека чудна, колико год апстрактна и неопипљива, међуреакција или индукција постоји. Страх се код свих нас повећао – ето, тако могу једне ноћи и да нас покољу, да раде што хоће.

извор: www.jadovno.com