Kапетан Петар Желалић

Замислимо да неко данас отме амерички носач авиона.

То је на симболичкој равни учинио Бокељ из малене Бијеле, капетан Петар Желалић, када је 1760. г. организовао побуну међу сужњима, са групом завјереника отео највећи турски ратни брод тих времена, „Круну отоманску“, и њоме одједрио за Малту. За тај подвиг награђен је новцем, и титулом, те је постао први у историји православац витез Малтешког реда.


Овако укратко гласи прича о србину који се родио прије 290 година, одрастао у Заливу, прошао сва поморска звања, био заробљен јужно од Пелопонеза, робовао седам година, ставио живот на коцку једног петка када је већина Турака била на копну зарад празника – и прославио се мимо осталих бокељских капетана.

Петар Желалић је рођен јуна 1727. у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић. Имао је 33 године 19. септембра 1760. када је извео оно што му је донијело свјетску славу.

Постоји десетак наших и страних извора о подвигу поморског капетана Петра Желалића из Бијеле.

Шамбек је тип мањег брода погодног и за трговину, и за рибарство, а нарочито за гусарење. Такав брод је имао капетан Петар Желалић, са посадом од свега десет људи. Личио је на играчку у односу на султанов брод Велика султанија. Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова. Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа.

До сусрета два брода дошло је у Егејском мору. Испаљени су упозоравајући плотуни са султановог брода. Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што је судбином одређено.

Турци су Шамбек су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку. Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на Велику султанију. Тамо су затекли још 83 роба од којих су 11 били Бокељи. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова. За те робове су Турци тражили велике откупе.

Матична лука Желалићевог Шамбека је била Малта. Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Боки Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао. Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака.

Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Због великих заслуга, султан Мустафа III је одредио ново име свом лијепом броду. Иако је и до тада носио велики назив, то је ипак била султанија (принцеза). Величанственији је био нови назив: Круна отоманска.

Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На броду је остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се што би их тамо чекало. То им није ни падало на памет, али се Желалићу нешто друго мотало кроз главу.

Када је дошло вријеме клањања, стража се разриједила. Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља. Остали су се занесено клањали на палуби. Желалић је то искористио, затворио улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове. Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили на изненађене стражаре на палуби.

Многи стражари су поскакали у море. Ко је пружио отпор, био је посјечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара. И развијање једара. Док су стигле ондашње спороходне вијести до истурених турских стража, Круна отоманска се изгубила из вида далеко на хоризонту. Свечани петак је за Турке постао црни петак.

Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примјећен. На Малти се добро знало за по злу прослављену Велику султанију. Осули су паљбу према броду са свих обалних топова. Узалудни су били и Желалићеви сигнали које је упућивао са брода, јер су турска лукавства била свима позната.

Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су од већег сви мањи бродови бјежали чим би га примјетили. Према једном пешкарићу је морао испалити плотун упозорења. Као он некада, тако су рибари са пешкарића спустили једра и чекали судбину. Срећни исходом послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и саопште у чијим је рукама турски брод.

На обали Малте слила се бујица народа да дочека и види отети турски брод. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједује било и острво Малта. Тада је и капетан Петар Желалић проглашен витезом малтешког реда.

На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао малтешким витезовима, а остале вриједности је задржао да подијели са својим друговима. Колика је то вриједност била види се по томе што је Желалић од свог дијела сазидао двије палате на Малти.

У знак захвалности Божјој помоћи за успјешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом. То је оставио брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти засновао породицу. Оженио је Малтежанку Марију, удовицу његовог ноштрома са шамбека.

Петар Желалић је имао све услове да проживи остатак живота са својом Маријом у богатству, срећи и задовољству.

Авантуристички дух му је налагао да настави своју поморачку професију. Купио је нови шамбек сличан ономе којег су му Турци отели. Одао се гусарству искључиво против турских бродова. Светио им се за двогодишње робовање и понижавања која је морао подносити.

Осветио је и своје сапатнике који су умирали од глади и болести у мрачном потпалубљу турског брода. Низао је побједу за побједом, подвиге за подвизима, али све је остајало засјењено грандиозним подвигом који му је донио велико богатство и свјетску славу.

Занимљиво би било сазнати судбину брода Круна отоманска. Име му је одмах промјењено. Малтешки витезови су га крстили именом Santissimo Salvatore (Пресвети Спаситељ). То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата.

Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту августа 1761. посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер око тога није више било распиривања страсти. О коначној судбини брода нема података.

Не зна се да ли је Петар Желалић на Малти оставио потомство. Једино се зна да је умро на Малти 1811. г. у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.

Марко Хубер – Facebook група ”Загонетке прошлости”

Поделите са пријатељима:

Претплатите се на вести са www.gorasavina.com

21 феб, 2022

0

Можда вам се допадну и следеће објаве:

Коментари и реакције

0 %s Comments

Prosledi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Leave the field below empty!

Издвајамо

Подржите нас - PayPal

Претплата на вести

Претплатите се на вести са www.gorasavina.com

Најновије на форуму

Пројекти

Савино законоправило

Најважнији документ наше вере и историје.

Музеј Јасеновац

Документи, видео снимци и сведочанства.

ПДФ библиотека

Преко 500 ПДФ књига које можете читати и претраживати.

Treзор-магазин

Текстови, књиге и расправе о нашој историји.

Зоографи

Дигитална рестаурација икона и фресака.

Интернет адресар

Српски интернет адресар

Википедија ратници

Борба за очување историје на Википедији.

Ако вам треба сајт

Подржавамо

Twitter!