.. не превозом, него пешке.

И да немате плату.

Плата вам је што сте живи.

Пред вама је низ о нашим прецима из Првог светског рата. Прича која се не учи у нашим школама. А морала би. Толико нас је чекала..

Причу сам открио током истраживања за моју књигу „Гвоздени пук“ која се делила бесплатно захваљујући дивном народу који је скупљао новац да би се та књига штампала и поклањала.

А за причу која следи у Твитер низу, стварно је потребно да замислите..

… да стварно сваког дана идете 35 километара на посао.

Не превозом, него пешке.

И да немате плату. Плата вам је што сте живи.

Замислите да на том послу копате камен.

Или, градите фабрику.

Или копате водовод.

Од хране – добијете пола векне хлеба.

Сваки други дан.

Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је ваше место становања.

Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад.

Пешке.

Док не умрете.

Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин.

Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест.

Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува.

Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето или зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци.

И не чуди, носите је три године.

Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година.

Нема везе да ли сте војник или цивил.

Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату?

Ова моја прича је о том, „Северном Зејтинлику“ нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње – Аустроугарска.

Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике.

Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915.

Доведени су и неки заробљени италијански војници.

Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије (о нестварној одбрани Београда управо пишем књигу), у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе и наше претке.

Само… нису доводили искључиво војнике, већ и цивиле.

Жене и децу.

Старце.

Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба.

А од њих, око 12.000 цивила.

Умирало се сваки дан.

Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан.

Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за коју нико није никада одговарао.

Чешће се умирало од глади. Још чешће – од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика.

Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо.

А у међувремену рад. Градиле се и пруге.

Аустроугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом.

Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су – преваспитавана.

Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и – рад, увек. До смрти.

А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много.

То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове.

Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара.

Није смрт никада ни далеко од живота.

Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки – епископ.

Најмлађи који је тамо скончао имао је само осам година.

Да испричате ово осмогодишњацима, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни старије не уче о Јиндиховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака.

И 189 Руса.

У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас.

Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. 11.1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. – умро 9.4. 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917…

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30.

У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба.

Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш „Северни Зејтинлик“.

Морамо да знамо за осмогодишњаке који су тамо умирали.

Или слуге Божије, 92 године старе.

Или оне војнике који су бранили идеју о слободи.

Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Не превозом, него пешке.

И да немате плату. Плата вам је што сте живи.

И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите.

Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно – да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Извор: Дарко Николић, на Твитеру @HuddleBre

Додатно о Јиндриховицу:

• Филм: SEVEN THOUSAND SOULS (прев. Седам хиљада душа)
• Чланак: Заборављени српски маузолеј: Јиндриховице