„Учествовала сам у многим биткама, али ми је најтеже било у Горничевској бици, половином септембра 1916. Мој Други пешадијски топлички пук, због јунаштва назван Гвоздени, био је код села Церова близу Горничева.
Бугари нас изненадише. Прво нападоше наше суседе Дунавце,њихове предстраже исекоше на комаде,па навалише на нас. Њихови их официри потераше пиштољима у напад испред себе. Иду збуњени, пијани, љуљају се у ходу и певају своју химну, шуми Марица крвава док урлају „Уре, уре!”
Ми их пустимо ближе, па осусмо по њима брзом паљбом. Ту смо их страшно намлатили. Биле су гомиле лешева. Много ми се сажалило. У једном тренутку престала сам да гађам, нисам могла више да пуцам у пијане људе, грехота је. Ту сам, можда, душу огрешила, али морала сам, био је рат.
Знали смо у позадини да похватамо мачке и псе. За репове смо им везивали празне конзерве и после пола ноћи, када је најслађи сан, пуштали ка бугарским рововима уз паљбу плотуна. Звече оне конзерве у мраку, а Бугари мисле ћи да је напад, до зоре би уплашени бесомучно пузали.
Ми смо певали када су нас француске лађе пребацивале на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ”! Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солун ском фронту.
Када смо у рововима певали,Бугари би престали да пуцају.Зато смо ми народ који никада не може да пропадне.Волели су ме српски војници,поштовали,али и бојали. Можда ме зато нико од мојих ратних другова није запросио.Мислили су да би ја,онако опасна у борби,била бомбаш и у браку.”
Милунка Савић „Дуга”, посебно издање „Солунци”, јануар 1985
Чланак је преписан од Милана Сремца, са Твитера:
0 коментара