„Учествовала сам у многим биткама, али ми је најтеже било у Горничевској бици, половином септембра 1916. Мој Дру­ги пешадијски топлички пук, због јунаштва назван Гво­здени, био је код села Церова близу Горничева.

Бугари нас изненадише. Прво нападоше наше суседе Дунавце,њихове предстраже исекоше на комаде,па навалише на нас. Њихо­ви их официри потераше пиштољима у напад испред себе. Иду збуњени, пијани, љуљају се у ходу и певају своју химну, шуми Марица крвава док урлају „Уре, уре!”

Ми их пустимо ближе, па осусмо по њима брзом паљ­бом. Ту смо их страшно намлатили. Биле су гомиле лешева. Много ми се сажалило. У једном тренутку престала сам да гађам, нисам могла више да пуцам у пијане људе, грехота је. Ту сам, можда, душу огрешила, али морала сам, био је рат.

Знали смо у позадини да похватамо мачке и псе. За репове смо им везивали празне конзерве и после пола ноћи, када је најслађи сан, пуштали ка бугарским рововима уз паљбу плотуна. Звече оне конзерве у мраку, а Бугари мисле­ ћи да је напад, до зоре би уплашени бесомучно пузали.

Ми смо певали када су нас француске лађе пребацивале на Крф, а били смо живи лешеви. Француски морнари и официри плакали су слушајући нас, и говорили су: „Какав диван народ”! Певали смо када смо умирали на острву Крфу и Виду, певали смо када смо гинули на Солун­ ском фронту.

Када смо у рововима певали,Бугари би престали да пуцају.Зато смо ми народ који никада не може да пропадне.Волели су ме српски војници,поштовали,али и бојали. Можда ме зато нико од мојих ратних дру­гова није запросио.Мислили су да би ја,онако опасна у борби,била бомбаш и у браку.”

Милунка Савић „Дуга”, посебно издање „Солунци”, јануар 1985

Чланак је преписан од Милана Сремца, са Твитера: