Често се на тужном и патњама ишараном лицу у најмањем добру најлепши осмех види. Из муке и шибања изроди се искуство и чврстина, отпорност на све ударце и захвалност за сваки мали дар. Из сиромаштва, уз рад и труд, изроди се и израста богата, широка душа.

У кући сиромаха некада је најбоље видљива љубав – и колико је за истинску срећу мало потребно. А на местима велике патње и распећа приметимо, готово голим оком, како је силно васкрсење.

Мени је Бог дао да видим многа таква страдална места: у Херцеговини, у Лици, на Косову и Метохији… где се наш народ нашао пред истребљењем, па ипак упорно на свом камену или у својој равници опстаје – и некако се искреније смеје и гласније пева. Никад нећу моћи да заборавим Велики четвртак у Ораховцу, кад су се у храму окупили готово сви преостали Срби и певали једним, готово анђеоским гласом, наше шале и готово изнуђен смех-смех пркоса по повратку са згаришта у Мушутишту, док је арнаутска светина кидисала да нас растргне, девојачку песму у распетим Пребиловцима о “земљи која расте небом“, прославу Светог Саве у сиромашном, брдовитом селу изнад Подгорице и дечије гласове (дечака и девојчице) који су певали песму о Светом Сави, са све оним “векови су прохујали и многи ће јоште проћи…“ а притом не знате где је нашим сународницима теже: да ли у Македонији, на Косову, у Метохији, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, или пак у Хрватској…

Да не улазим у тај проблем, о којем пишу и говоре често много позванији од мене, хоћу да направим тек једну цртицу већ помало избледелог сећања на догађаје од прошлог јуна у Лици. Из Београда смо пошли на необично ходочашће – на обилазак јама на подручју Велебита, где је у усташком геноциду 1941. убијено више десетина хиљада људи. Оно што је преживело 1941. протерано је 50 година касније, и од некадашњег српског присуства у кршној Лици остала су само згаришта и оно мало застрашених и ућутканих људи, који као да и од себе крију ма какву ширу причу о свом идентитету. Кад већ наводим сећања о местима страдања, морам да наведем и случај из Плашког, где су се локални Срби (остало их је неколико стотина, и начелник општине је Србин, али припада хрватској социјалдемократској странци) усред поста својски потрудили да дочекају своју “браћу Србијанце“ који су сутрадан полазили на далек пут.

Било је то време поста и пред нама се, после величанствене службе у цркви и освећења крста који ће бити пободен на месту страдања на Велебиту, указала права гозба – сто препун ђаконија које су припремиле вредне руке наших домаћица… које су, у цркви присутније од мушкараца, као добиле крила и некакву кураж нашом појавом.. да неко још и на њих мисли и није дигао руке од Лике, Плашког и њих самих. Подсетила ме та слика на описе Старе Србије пре 1912, где су наши измучени људи вековима чекали браћу из Србије да их ослободи… Чекали и дочекали.

Сутрадан смо обишли и Јадовно и Велебит и неколико места страдања из 1941, и све је то унело у нас један тежак осећај тескобе, помешане са очајем, патњом, немоћи… ни сам се више не сећам чега. Памтим само наборана чела, сузне очи и беле мајице присутних упркос свом црнилу око нас. Видео сам јаму која је личила на гротло из самог пакла – а на њеном дну, којем се дубина не зна, још увек леже кости мучки уморених Срба. Намерно не описујем детаље, али је ваљда свакоме јасно са каквим осећајима у души смо се отуд спуштали према Госпићу – и Теслином родном селу Смиљану. Видесмо и тамо бројне српске рушевине, закоровљена имања, запуштено и оскрнављено гробље… веле, свега је неколицина Срба још остала тамо да живи. Мени би се отело из грла да запевам “Насред српске горе Велебита“, ал’ гледам у младог свештеника и у тренутку, као ретко кад раније, постајем свестан ситуације: певај, али ћеш ти колико вечерас отићи. А он са својим малобројним парохијанима остаје, он је и они су мета, сваког дана. Проћи у мантији и са брадом кроз Госпић, где свештеник живи са породицом, е то је јунаштво. Лако је у Београду носити мајице са ликом Цара и Чиче и узвикивати пароле. Буди ти Србин у Госпићу…

Отворише се врата цркве у Смиљану, која, ако се добро сећам приче водича, беше тешко оштећена и 1941. и 1991. Сад је обновљена и трагови се не познају. Скроман иконостас и још скромнији полиелеј, чини ми се и једна мала певница – то је све што у храму постоји. Двојица свештеника започеше службу Божију. Ускоро се из наших грла проломи песма: “победничку песму кличући и узвикујући Свјат, свјат Господ Саваот…“. Певали смо у Теслином завичају силно, нас око 30-40 мушкараца, мењајући хор који овде не постоји деценијама, да сам у тренутку зажмурео и поверовао да се до мора чујемо.

А песмом се беше начинио такав склад, као да смо уштимована и удиригована певачка група. Из мене самог учинило ми се као да пева неки други, дубљи и старији глас. Једног тренутка, двојица момака попеше се један другом на рамена и дохватише се звона. Огласише звона смиљанска да смо и даље живи и да ово место нисмо заборавили!

На растанку, запитах свештеника када се нешто овоме слично последњи пут догодило у његовој парохији. “Ово се у Госпићу и Смиљану не памти“, рече пак он смирено.

И видео сам јасно: има смрти, али има и васкрсења.

А са овог места понео сам за успомену један малени камичак. По један сам, тако, узео са свих ових страдалних места. Једном, кад будем зидао своју кућу, да из свих наших крајева и места голготе нађе се бар по један камен – и да буде узидан у нови темељ.

Аутор: Др Немања Девић, историчар

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу јула месеца 2016. године.

Извор: www.jadovno.com