На местима велике патње и распећа приметимо, готово голим оком, како је силно васкрсење

Често се на тужном и патњама ишараном лицу у најмањем добру најлепши осмех види. Из муке и шибања изроди се искуство и чврстина, отпорност на све ударце и захвалност за сваки мали дар. Из сиромаштва, уз рад и труд, изроди се и израста богата, широка душа.

У кући сиромаха некада је најбоље видљива љубав – и колико је за истинску срећу мало потребно. А на местима велике патње и распећа приметимо, готово голим оком, како је силно васкрсење.

Мени је Бог дао да видим многа таква страдална места: у Херцеговини, у Лици, на Косову и Метохији… где се наш народ нашао пред истребљењем, па ипак упорно на свом камену или у својој равници опстаје – и некако се искреније смеје и гласније пева. Никад нећу моћи да заборавим Велики четвртак у Ораховцу, кад су се у храму окупили готово сви преостали Срби и певали једним, готово анђеоским гласом, наше шале и готово изнуђен смех-смех пркоса по повратку са згаришта у Мушутишту, док је арнаутска светина кидисала да нас растргне, девојачку песму у распетим Пребиловцима о “земљи која расте небом“, прославу Светог Саве у сиромашном, брдовитом селу изнад Подгорице и дечије гласове (дечака и девојчице) који су певали песму о Светом Сави, са све оним “векови су прохујали и многи ће јоште проћи…“ а притом не знате где је нашим сународницима теже: да ли у Македонији, на Косову, у Метохији, у Црној Гори, Босни, Херцеговини, или пак у Хрватској…

Да не улазим у тај проблем, о којем пишу и говоре често много позванији од мене, хоћу да направим тек једну цртицу већ помало избледелог сећања на догађаје од прошлог јуна у Лици. Из Београда смо пошли на необично ходочашће – на обилазак јама на подручју Велебита, где је у усташком геноциду 1941. убијено више десетина хиљада људи. Оно што је преживело 1941. протерано је 50 година касније, и од некадашњег српског присуства у кршној Лици остала су само згаришта и оно мало застрашених и ућутканих људи, који као да и од себе крију ма какву ширу причу о свом идентитету. Кад већ наводим сећања о местима страдања, морам да наведем и случај из Плашког, где су се локални Срби (остало их је неколико стотина, и начелник општине је Србин, али припада хрватској социјалдемократској странци) усред поста својски потрудили да дочекају своју “браћу Србијанце“ који су сутрадан полазили на далек пут.

Смиљан, Лика 02. јула 2016.

Било је то време поста и пред нама се, после величанствене службе у цркви и освећења крста који ће бити пободен на месту страдања на Велебиту, указала права гозба – сто препун ђаконија које су припремиле вредне руке наших домаћица… које су, у цркви присутније од мушкараца, као добиле крила и некакву кураж нашом појавом.. да неко још и на њих мисли и није дигао руке од Лике, Плашког и њих самих. Подсетила ме та слика на описе Старе Србије пре 1912, где су наши измучени људи вековима чекали браћу из Србије да их ослободи… Чекали и дочекали.

Сутрадан смо обишли и Јадовно и Велебит и неколико места страдања из 1941, и све је то унело у нас један тежак осећај тескобе, помешане са очајем, патњом, немоћи… ни сам се више не сећам чега. Памтим само наборана чела, сузне очи и беле мајице присутних упркос свом црнилу око нас. Видео сам јаму која је личила на гротло из самог пакла – а на њеном дну, којем се дубина не зна, још увек леже кости мучки уморених Срба. Намерно не описујем детаље, али је ваљда свакоме јасно са каквим осећајима у души смо се отуд спуштали према Госпићу – и Теслином родном селу Смиљану. Видесмо и тамо бројне српске рушевине, закоровљена имања, запуштено и оскрнављено гробље… веле, свега је неколицина Срба још остала тамо да живи. Мени би се отело из грла да запевам “Насред српске горе Велебита“, ал’ гледам у младог свештеника и у тренутку, као ретко кад раније, постајем свестан ситуације: певај, али ћеш ти колико вечерас отићи. А он са својим малобројним парохијанима остаје, он је и они су мета, сваког дана. Проћи у мантији и са брадом кроз Госпић, где свештеник живи са породицом, е то је јунаштво. Лако је у Београду носити мајице са ликом Цара и Чиче и узвикивати пароле. Буди ти Србин у Госпићу…

Отворише се врата цркве у Смиљану, која, ако се добро сећам приче водича, беше тешко оштећена и 1941. и 1991. Сад је обновљена и трагови се не познају. Скроман иконостас и још скромнији полиелеј, чини ми се и једна мала певница – то је све што у храму постоји. Двојица свештеника започеше службу Божију. Ускоро се из наших грла проломи песма: “победничку песму кличући и узвикујући Свјат, свјат Господ Саваот…“. Певали смо у Теслином завичају силно, нас око 30-40 мушкараца, мењајући хор који овде не постоји деценијама, да сам у тренутку зажмурео и поверовао да се до мора чујемо.

А песмом се беше начинио такав склад, као да смо уштимована и удиригована певачка група. Из мене самог учинило ми се као да пева неки други, дубљи и старији глас. Једног тренутка, двојица момака попеше се један другом на рамена и дохватише се звона. Огласише звона смиљанска да смо и даље живи и да ово место нисмо заборавили!

На растанку, запитах свештеника када се нешто овоме слично последњи пут догодило у његовој парохији. “Ово се у Госпићу и Смиљану не памти“, рече пак он смирено.

И видео сам јасно: има смрти, али има и васкрсења.

А са овог места понео сам за успомену један малени камичак. По један сам, тако, узео са свих ових страдалних места. Једном, кад будем зидао своју кућу, да из свих наших крајева и места голготе нађе се бар по један камен – и да буде узидан у нови темељ.

Аутор: Др Немања Девић, историчар

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу јула месеца 2016. године.


Извор: www.jadovno.com

Поделите са пријатељима:

Претплатите се на вести са www.gorasavina.com

2 сеп, 2022

0

Можда бисте читали и следеће текстове:

Покрштавање Срба у НДХ

Покрштавање Срба у НДХ

Недуго послије тих догађања, дође неки службеник и каже да пописује православце који желе да се покрсте у католичку вјеру, „па ће бити мирнији, неће их никуда...

Пукла осовина Рим–Берлин

Пукла осовина Рим–Берлин

Једног дана са суварком је донијела и велику вијест. То никоме нисмо смјели причати јер до тада то нисмо нигдје дознали. Каже да су Американци заузели...

Комшије и пријатељи, који то више нису

Комшије и пријатељи, који то више нису

Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Слика старе грубишнопољске школе Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу,...

Коментари и реакције

0 %s Comments

Prosledi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Leave the field below empty!

Издвајамо

Подржите нас - PayPal

Претплата на вести

Претплатите се на вести са www.gorasavina.com

Најновије на форуму

Пројекти

Савино законоправило

Најважнији документ наше вере и историје.

Музеј Јасеновац

Документи, видео снимци и сведочанства.

ПДФ библиотека

Преко 500 ПДФ књига које можете читати и претраживати.

Treзор-магазин

Текстови, књиге и расправе о нашој историји.

Зоографи

Дигитална рестаурација икона и фресака.

Интернет адресар

Српски интернет адресар

Википедија ратници

Борба за очување историје на Википедији.

Ако вам треба сајт

Подржавамо

Twitter!