отац Јустин Поповић

Јустин Поповић или Свети Јустин Ћелијски (световно име: Благоје Поповић; Врање, 6. април 1894 — манастир Ћелије, 7. април 1979) новоканонизовани је српски светитељ. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Биографија

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по јулијанском календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Породица Поповића се доселила у село Горње Жапско из околине Тетова, касније се спустила у Врање. Била је кроз генерације свештеничка породица, једино је Благојев, отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.

У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи епископ далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског.

Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили, богослови су 1916. године повучени назад у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези „Религија и философија Достојевског“, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светог синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима.

У Атини стиче докторат богословља. Свети синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту добија јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа Хришћански живот. Познати су његови чланци „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у свештенству СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији Светог Исака Сиријског и Светог Макарија Египатског. Али ипак је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу Св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис Хришћански живот угаси.

У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо је Свети синод одлучио да га хиротонише као епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није биран или предлаган за епископа. Затим је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у сталном контакту са владиком Николајем и светим Јованом Шангајским са којима је постао доживотни пријатељ. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио свети владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције.

Од 1934. године је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Године 1938. заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско философско друштво у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке литературе.

Свети Јустин Ћелијски се обраћа војницима Југословенске војске у отаџбини лета 1944. године у Манастиру Каленић, са леве стране је Миодраг Палошевић.

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.

У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

У своме животу у Ћелијама стално је био прогањан, саслушаван, привођен од комунистичких власти.[16] Мало је било оних који би стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић — лелићки парох, аввини ученици и поштоваоци.

Отац Јустин, упокојио се на дан после свог рођендана — на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године.

Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти су пренете у цркву манастира Ћелије 14. јуна 2014. године.

извор: Википедија о оцу Јустину Поповићу