Као што је створена илегално македонска држава, створена је илегално и македонска нација. Вештачки је створен и македонски језик, који је у ствари један дијалект српског језика

Фракција ВМРО-а, која је пришла комунистима, створила је оно што њихови очеви нису успели, македонску државу, македонску нацију и македонски језик.

Другог августа 1944. (на „Илинден“) македонски комунисти су на свом Првом заседању антифашистичког Собрања народног ослобођења Македоније, у манастиру Свети Прохор Пчињски, прогласили македонску државу. Један илегалан акт у коме српски народ није био позван да се изјасни да ли жели неку македонску државу. Уосталом, није био слободно позван ни српски народ ни остали народи у Југославији да се изјасне за стварање федеративне републике Југославије, којој ће се доцније додати и реч „социјалистичка“.

У данашњој републици Македонији постоје македонска, турска и албанска националност. Признато је постојање и Рома (Цигана). Само не постоји српска нација.

Као што је створена илегално македонска држава, створена је илегално и македонска нација. Вештачки је створен и македонски језик, који је у ствари један дијалект српског језика.

Код питања нација и објашњења шта је нација спотичу се комунистички правници. Они су нашли израз „савремена нација“ да би се оградили од термина „нација“, који постоји од почетка организовања друштва, са устаљеним особеностима, са историјским траговима и чистоћом обележја крви, језика и особина једне групе људи. Комунисти стварају и нације по својој вољи, под притиском једне мањине и намећу неке одлуке већини, коју уопште не питају за то.

Хрват Леон Гершковић, професор политичких наука је изјавио: „Савремена нација данас очито не може да буде, нити по својој социолошкој основи, нити по свом садржају, нити по својим тежњама, идентична нацији из периода стварања нација прошлог века. Нација се све више конституише као друштвено-економска заједница. У савременом друштву, са свим његовим противречностима и конфликтима политичка власт, држава, државност, постаје битан елемент економског развитка, без обзира да ли та држава има етатистичка и неоетатистичка својства. Наглашавам да државност није идентична са етатизмом. У савременим условима државност је нужна и нација се данас мора изражавати кроз њу.“

Академик Јован Ђорђевић је против статичког концепта. По њему идентификација националног питања са државношћу и његово решавање у оквиру државе, није битно питање остваривања нације.

Др Мирко Перовић, судија Врховног суда Југославије, тврди пре свега да је нација историјска етничка заједница.

Др Стипе Шувар, социолог из Загреба, поставио је питање да ли данас постоји нација адекватна и доследна марксистичкој теорији. По њему само је Кардељ покушао комплетније да изрази теорију о нацији, али колико год да је настојао да се дефиниција нације разликује од Стаљина, он се битно није одвојио од његове теорије, која је настала 1911. и за коју је Лењин тада похвалио Стаљина. Готово у свим теоријама, које покушавају да се заснивају на марксистичком концепту нације. Полазећи о данашњем наглашавању да нација мора имати државу, др Шувар је изнео да држава није нужна за постојање и развитак нација.

Све дискусије тог комунистичког симпозијума су дале оправдање стварања македонске нације као потребе комунистичког режима. Српски правници су се били оградили од тог мишљења.

Према Војину Малешевићу (Слобода“, Чикаго, 22. 12. 1972) македонски народ је нестао пре 20 векова, а комунистичка партија Југославије са Титом силом настоји да у душу српског народа у Јужној Србији удахне македонски дух, те да од њега створи неки македонски народ. Није могуће регенерисати народ који је изумро.

Данашња слободна Грчка не признаје постојање ни македонске нације, ни македонског језика. Баш по том питању између комунистичке Југославије и слободне Грчке не могу да се уреде односи.

Данашња комунистичка Бугарска не признаје постојање ни македонске нације, ни македонског језика. По бугарским комунистима Македонија је само географски појам, а њени становници су Бугари.

За време рата 1943. у Петричу, бугарски и грчки комунисти су се били сагласили да се створи македонска јединица (од територија из Југославије, Грчке и Бугарске) која би у прво време била посебна јединица, а доцније под Бугарском. Сви остали Грци – без обзира на политичке партије – су то жигосали као издајство грчких комуниста.

Професор Петар Захаров је 31. 8. 1972. био ухапшени у Гњилану што је тврдио да македонски народ не постоји и да Македонија треба да припадне Бугарској.

Коминтерна је још пре Другог светског рата, под утицајем Димитрова, била ставила у свој план стварање македонске државе, у оквиру совјетске федерације. Тај план и данас подржава Москва.

По устројству македонске државе, у оквиру југословенске комунистичке федерације, били су званично брисани сви трагови Срба и Српства. Српско име је избрисано, „ић“ на крају презимена је укинуто, дозвољено је да се на крају презимена ставља „ски“ или „ов“. Српски оријентисани нове Македоније (Наше Јужне Србије) су изабрали „ски“ (велика већина становништва), а бугарски „ов“ (мањина). Међутим, у Скопској Црној Гори и у самом Скопљу, много становника је задржало своје српско име. У Скопској Црној Гори сељаци су задржали српску шајкачу, српске школе, српски језик. У Скопљу постоји и српска гимназија. Становници данашње Македоније траже од Радио Скопља да даје више српских песама, мелодија и кола.

За попис становништва 1972. званично је дозвољено да се упише „Македонац“, „Албанац“, или „Турчин“, најхрабрији Срби су уписали „Југословен“. Таквих је било више од 30%, што званично није било објављено. Више срезова данашње Македоније траже да се припоје Србији. Разлог је што данашња Македонија не може да се економски развија без Србије. Званично је саопштено 1975. да је половина општина Македоније не развијено и заостало. Очи данашње Македоније уперене су Београду и Србији. Зато у сукобу Бугарске и Југославије, огромна већина становника Македоније је против Бугарске. Хиљаде становника Македоније и данас траже посла у Србији, нико не иде у Хрватску, мада је Хрватска све време од 1945. вршила велики напор да привуче становнике Македоније, нарочито омладину у Хрватску. Агитација је вршена у периоду кад се на челу Хрватске налазила Савка Дапчевић Кучар, а на челу Македоније Крсте Црвенковски, најизразитији србомрзац. Српски листови и књиге продају се свуда у Македонији, а на „македонском језику“ их нико и не чита. Комунистички шефови се због тога жале и прете оштрим казнама. У вештачком „македонском језику“ има више од 50% српских речи, а народ у свакодневном разговору употребљава српски језик. То се дешава и на скуповима, седницама и зборовима власти и партије, због чега такође комунистички шефови прете тешким кажњавањем.

Народна привреда у данашњој Македонији је у тешком положају. 1973. више од 160 предузећа је остало без новца и налазило се пред затварањем. Ниједно предузеће не ради без губитка. У некад богатом Штипу радници у 1975 су имали најнижа примања што су и сами комунисти признали као „солидарност у сиромаштву“, док је стање у Битољу било слично. Богата Пелагонија остала је неискоришћена, где је више од 20.000 хектара остало необрађено, јер нема наводњавања. Данашња Македонија је остала без сељака. Села су опустела, 1975 више од 200.000 становника Македоније је било на раду у иностранству, што значи све млади људи способни за рад. Саме комунистичке власти су признале да то добија забрињавајуће размере. Народ Македоније од њеног стварања није видео ничег ни позитивног, ни корисног. Баш због тога народ Македоније је ближи Србији и Београду, више него икад. О Бугарима и о Русима неће ни да чује. Ужасава се на помисао да Бугари и Руси могу да изврше агресију, баш у вези „македонског питања“, јер од истих му је долазило само зло.

Македонски језик је вештачка творевина. Основа му је српски језик, са накарадно искованим речима, које многи од становника те исте Македоније нити знају, нити разумеју. ВМРО-вци нису смели да том језику дају бугарску основу. Баш то доказује да је говор тог народа само дијалект српског језика. У Скопљу излази „Нова Македонија“ у 25.000 примерака и „Вечер“ у 7.000 примерака, до се српски листови продају три пута више.

У Македонији је створена и Академија наука. Њен председник је био Блаже Конески, који се сматра за једног од твораца „македонског језика“, а који је поред осталих признања за свој плодан рад“ добио и Његошеву награду 1975, која је у Црној Гори од комуниста основана и коју је до сада добио и велики србомрзац Мирослав Крлежа.

Михаило Апостолски, генерал-пуковник и садашњи председник Македонске академије наука (наш предратни мајор Михаило Митић, који је 1941 отишао у Бугаре, а затим у Македонце и најзад у комунисте) у шест томова изнео је „ослободилачком рату“ дао је најбољи приказ Светозар Вукмановић-Темпо. Критику о том делу Михаила Митића- Апостолског дао је у „Политици“ приказ Слободан Нешовић, у коме се исти мало и шали са „руководећим војним командантом“ Митићем-Апостолским кад каже да су „радови саткани од непосредног доживљавања, креирања и реализације, као повремених, тренутних неуспеха и тактичких промашаја (јер рат је – рат) при чему се не занемарују, природно, евентуални недостаци, које имају радови ове врсте“. А у закључку о радовима председника македонске академије наука Митића-Апостолског, строг критичар Слободан Нешовић закључује: „Штета је што се у припреми оваквих књига није брижљивије радило па се поткрао недозвољено велики број готово почетничких грешака и слагача и коректора. Заиста грешака. „Бугари, од Бугарске академије науке до бугарских војника аутора и издавача, који су били прво „савезници“ Митића-Апостолског, затим „ослободиоци“ и на крају „непријатељи“, пишу супротно од оног што наводи Митић-Апостолски, негирајући постојање „македонско-комунистичког отпора“ што је уосталом потврдио и Светозар Вукмановић-Темпо.

Прочитајте и текст Милоша Станића на његовом блогу:
Истина о Македонији
Ових дана лаж је представљена као победа. Патријарх српски прогласи велико помирење, београдски медији све лепо осликаше, а верници фанатично повикаху ”слава Богу” и дође до велике победе… али да ли је тако?

Везе ВМРО-а и усташa

Сви антидржавни елементи у Краљевини Југославији су од 1918. године били међусобно повезани, дејствујући против Српства и Србије. То је ишло увек до издаје.

Нарочито је била тесна веза између ВМРО-а и Усташа, која почиње 1918, појачава се од 1941-1944, а наставља се и под комунистичким режимом између спрега усташа-комуниста Хрватске републике и ВМРО-вско-комунистичке републике Македоније.

На процесима ВМРО-вцима у Скопљу 1926, узимали су учешћа адвокати Хрвати као браниоци, на челу са Антом Павелићем, будућим поглавником Хрватске. Тада је било суђење за антинационалну делатност Димитри Чкартову, Ђузелевићу, Манојлу Чучковићу (првом Титовом министру из Македоније 1945) и Ђорђу Хаџиманевићу. Сви су осуђени молили за милост краља Александра, коју су и добили, сем Димитри Чкартова, који ће прићи комунистичком покрету где ће бити и ликвидиран.

Краљ Александар I, који је помиловао многе ВМРО-вце, пао је баш од руке бугараша Черноземског, кога је ВМРО-вска организација дала Павелићу и Кватернику за извршење убиства краља Александра I, 9. октобра 1934 у Марсељу, у Француској. У завери против краља Александра учествовали су представници европског фашизма и нацизма, од Хитлера и Мусолинија, до Павелића, Хортија и ВМРО-ваца Ванче Михаилова. Многи европски историчари и српски државници и интелектуалци подвлачили су да су Мала Антанта (Југославија, Румунија и Чехословачка) и Балкански споразум (Југославија, Грчка, Румунија и Турска) представљали препреку Хитлеровим и Мусолинијевим плановима за освајање Европе и света. Творац истих је био краљ Александар I и зато је био од њих осуђен на смрт и убијен. Подвлачи се да би се светски догађаји развијали на други начин да је краљ Александар I био жив уочи збивања и припрема Другог светског рата. Можда би био различит ток историје.

Односи Усташа и ВМРО-а појачани су у току рата 1941-45. У Скопљу је одржан састанак Павелића и Ванче Михаилова. После тога је Ванча Михаилов више пута био у Загребу. Још тада је Павелић гарантовао Ванчи Михаилову стварање Македоније.

Званична документа тајне усташке дипломације изјаве Павелићевог министра спољних послова Мехмеда Алајбеговића, марта 1947. приликом саслушања (Комунистички часопис „92“, од 31. 7. 1973):

Алајбеговић: Од спољно-политичких акција које су биле финансиране из тајног усташког фонда министарства спољних послова, спомињем случај Ванче Михаилова. 1944. Павелић је тражио из тајног фонда 10.000 швајцарских франака за Ванчу Михаилова, који је био гост код Павелића у Загребу. После тога му је Владимир Минтар поднео налог да одобрим два дипломатска пасоша за Ванчу Михаилова и његову жену. Саопштио ми је да му је налог дао посланик у Бугарској Владимир Зидовец. После неколико дана је дошао у мој кабинет Ванча Михаилов да пита за пасоше. После сам га питао да ли је био у иностранству. Он ми је одговорио да је био у Македонији, мислећи да сам упознат са тим. Изразио је своје негодовање према Немцима, који желе сада да га искористе у једном часу када је његова ситуација тешка и свака акција у Македонији осуђена на неуспех. Постављају му немогуће задатке. Раније кад је ситуација била повољнија Немци му нису дозволили да објави ниједан чланак у иностранству и у Македонији вероватно је поред Павелића детаљније био упућен Андреја Артуковић, који је био у врло интимним односима са Ванчом Михаиловом, а такође и др Ловро Сушић.

Ово је једна потврда више о сарадњи Усташа и ВМРО-а, али и потврда о слабости Ванче Михаилова и ВМРО-а на терену Јужне Србије, после свих испаштања од Бугара и ВМРО-а није хтео ништа да чује у вези са „македонством“ и Бугарском. У живом сећању народа био је срећан живот у Краљевини Југославији, под владом Краља Александра I и својих народних вођа са терена, као што су били војвода Мина Станковић, Михаило Каламатијевић, сенатор, војводе Трбић и Кимић и толики други.

Други извори о вези усташа са ВМРО:
Новости: ВМРО створио и Павелића
Новости: Савез Анте Павелића и Михајлова
Слободен печат: Vanco Mihajlov’s VMRO and Ante Pavelic’s Ustashas

Македонска православна црква

Одмах по стварању македонске републике, нације и језика 1945, македонски комунисти су покренули акцију за стварање Македонске православне цркве. У том циљу је образован Иницијативни одбор, на челу са свештеником Нестором Поповским, из чисто политичких разлога и због черечења Српске православне цркве.

Патријарх Гаврило није хтео ни да чује ни дискутује о стварању неке Македонске православне цркве, исто као ни Архијерејски Сабор и Свети Синод. По смрти Патријарха Гаврила, дошао је за Патријарха Викентије. Он је пре рата Штипу био владика и познавао је добро ситуацију. Пристао је да преговара, али никад није ни помислио да одобри стварање Македонске цркве. Њега су многи нападали да је био сервилан према Верској комисији и Титу, али он је као добар дипломата вешто избегавао да призна, два горућа питања Цркве Свештеничко удружење (прокомунистичку организацију у Цркви) и Македонску православну цркву. Крај његовог живота је био мистериозан, али патријарх Викентије није се огрешио ни о Српство ни о Светосавље.

Кад је за Патријарха изабран Герман дошло је до промене. Овај патријарх се приближио Свештеничком удружењу и на крају је аминовао назаконски акт проглашења Македонске архиепископије и Македонске цркве. Иницијативни одбор је 23. јула 1958. донео самовољно одлуку за одржање народног црквеног сабора у Охриду за решење питања Македонске православне цркве. Од 4-6. октобра 1958 одржан је тај сабор у Охриду, без одобрења Патријарха и Светог Синода, али уз сагласност комунистичких власти.

Главне тачке сабора су биле избор једног митрополита и двојице епископа за подручје Македоније. У тој завери против Српске православне цркве учествовали су комунисти, ВМРО, Свештеничко удружење и викарни епископ Доситеј, који је издао Светосавље и Српство. Међу гостима су били Милоје Дипларић, секретар Савезне верске комисије, прота Смиљанић, председник Свештеничког удружења и отворени комуниста, са својим доглавником свештеничком Јелиће, потпредседник Извршног већа Македоније Страхил Гигов и председник Верске комисије Македоније, познати србомрзац и македонствујушчи Доне Илијевски. Жалосна је улога викарног епископа Доситеја, кога је покретало славољубве и амбиција. Он је на сабору изабран за Архиепископа Охридског и Скопског и Митрополита македонског (нова и произвољна титула, која не постоји у Српској православној цркви). За епископе су изабрани Никола Трајковски, правник из Битоља и ВМРО-вац и свештеник Тома Димовски, ВМРО-вац, обојица без морланих квалификација. Нестор Поповски председник Иницијативног одбора, није могао да буде биран јер је и за схватања тог ВМРО-ског сабора био неморалан и недостојан, али је остао тутор, надзорник и „политички комесар“ Доситеј, жалосном поглавару нове Македонске цркве.

То је био један од најтежих удара за Српску православну цркву, која није питана, већ стављена пред свршен чин. Велика грешка Патријарха Германа је што није одмах осудио тај чин, који је довео до цепања Српске православне цркве. Њега су у почетку „македонске владике“ задржале као шефа „Патријарха Српске и Македонске цркве“, што ће му доцније одузети.

Ни Турци током векова, нису тако насрнули на Српску цркву. Султан Абдул Хамид је 1904. потврдио првог српског митрополита у Скопљу, за Јужну Србију, Севастијана Дебељковића, из Липљана, на Косову.

Ту Македонску цркву до 1976. није признала ниједна православна црква на свету, а осудили су је Васељенски Патријарх Атинагорас и Грчка црква.

Прва је та иста Македонска црква проглашена аутокефалном, опет самовољно, пробудивши јаз између Српске православне цркве и одметничке Македонске цркве.

Циљ те комунистичке творевине био је да се преко ње врши пропаганда за Македонију у иностранству. Створена је епархија те цркве за Америку, Канаду и Аустралију, да би могло да се утиче, заједно са „Матицом за исељенике“ из Скопља, на велики број Јужносрбијанаца (сада Македонаца), који живе тамо.

Интересантно је да Ватикан признаје ту Македонску цркву, одржава односе са њом, прима њене делегације и шаље своје у Скопље. Васељенски патријарх Атинагорас није признао Македонску цркву и одбио је све њене позиве да је посети. Нови Васељенски патријарх Димитрије је задржао исти став.

Комунистички режим Југославије стално врши притисак на Српску православну цркву да призна Македонску цркву, некад уз обећање, а некад се претњама да ће отежати рад и живот цркве.

После свог проглашења за поглавара Македонске цркве Доситеј се налазио у саставу делегације Српске православне цркве, на челу са Патријархом Германом, која је посетила Грчку. Том приликом је та делегација посетила и наш манастир Хиландар у Светој Гори. Наш велики монах и веран службеник Хиландара Хаџи Никифор (старешина Испоснице Светог Саве у Кареји и верни службеник Хиландара 50 година, одликован од Енглеске за помагање савезника у Другом светском рату, из Лугавче, код Смедерева, кога је знала и поштовала цела Света Гора) рекао је Доситеју (који је такође раније био Хиландарац) да је одрод и издајник.

Све „македонске“ творевине су практично подбациле, али су тешко оштетиле српске интересе. Највећа жртва је народ Јужне Србије, који је подјармљен, а нема снаге да се бори против насилништва. С друге стране и српски народ је такође подјармљен и није у стању да помаже браћу у невољи. Зато је српска национална емиграција понела најтежи терет борбе у одбрани интереса Српства и Светосавља. Свима је јасно да ће се падом комунизма аутоматски решити сви ти проблеми.

Македонска православна црква је неканонски отуђила из састава Српске православне цркве 86 српска манастира, 814 црквених општина и 953 цркве. Исте користи у туристичке сврхе, нарочито фреске и иконе старих српских мајстора, најчувенијих из доба краља Милутина и цара Душана.

Међутим, Српска православна црква до 1976. није званично признала Македонску цркву. „Македонски митрополит, архиепископ и епископи“ се налазе „под истрагом“ и њихов рад се сматра незаконитим. Македонска црква има сада и своју богословију у Скопљу, у којој се предају и комунистички предмети. Из Македоније има у Београду на Теолошком факултету око десетак теолога, који се школују, без „препорука македонских владика“. У саставу те Македонске цркве има данас, 1976, свештеника 350 и неколико монаха, који су подељени у три групе, српску, бугарску и македонску. Сви се званично изјашњавају да су Македонци, али се међу њима воде оштре борбе и одигравају свакодневни сукоби. Народ у данашњој Македонији у огромној већини је за Српску православну цркву. Велики број Срба из Јужне Србије одлази на причест у Београд.

Манастири у данашњој Македонији су опустели. Већина монаха и монахиња су били из Србије, које су једно време по стварању Македонске цркве били остали, али су после сви отишли за Србију. Манастири и цркве Јужне Србије су стављени под контролу државе као „историјски споменици“ и искоришћавају се у туристичке сврхе, а фреске српских мајстора се приказују на међународним изложбама као „македонске“.

Манастир Светог Јоакима Осоговског, близу Криве Паланке (12 км од бугарске границе) обновио је после Првог светског рата архимандрит и народни посланик Алексије Јовановић, кога су Бугари протерали 1941, када је избацио из манастира једног бугарског калуђера. До 1968. у њему се налазила једна група монахиња из Србије. Тада су по позиву Српске православне цркве отишле за Србију. Када је обилазио тај манастир данашњи „Архиепископ Македоније“ Доситеј говорио је: „Моје добре Српкињице“ што је сигурно био одржај гриже савести човека који је заборавио да је био Србин и српски викарни епископ. Сада разочаран и сам види да је искоришћен од македонских комуниста и ВМРО-а, носећи тежак жиг издајства.

У манастиру Матка је сада само један калуђер Гаврило.

Пре рата је био напредан српски женски манастир у Вељушци, код Струмице, као и српски манастир у Шогљу, на Бабуни.

Везе Македонске цркве са Ватиканом су добре. Маја месеца 1974 је у Риму била организована „Недеља Македоније“. Том приликом је у цркви Светог Ћирила у Риму служио „Митрополит Македоније“ Кирил. Организовано је и „вече македонске уметности“.

Један одборник из Скопља рекао је да комунисти избегавају да дискутују са представницима верских заједница о одредбама Устава и Титовог писма што треба да се исправи. То је доказ да су комунисти пали пред црквом.

Српска православна црква дала је велики допринос у Јужној Србији од 1912. до 1941, много жртава, тако да је оставила трагове, које не може да избрише ни „Македонска црква“. Српски Скопски Митрополит Вићентије (Крџић), који је 13. октобра 1912. поздравио краља Петра I пред црквом Светог Спаса, дао је велики допринос у подизању народа Јужне Србије. Због његовог рада и заслуга за Српство, бугарски окупатори су га ухапсили и 1915. у Урошевцу искасапили и спалили заједно са ђаконом Цветком.

По ослобођењу 1918. Митрополит скопски је био Варнава, који ће доцније постати Патријарх српски. Његов рад је био крунисан великим успехом у процвату Светосавља и Српства у Јужној Србији. После Митрополита Варнаве Скопски Митрополит је био Јосиф, велики јерарх наше Цркве. Он се за време окупације косио јуначки са немачким и бугарским окупаторима, са комунистима после 1945. до повратка Патријарха Гаврила из иностранства. Јосиф је вршио дужност заменика поглавара Српске православне цркве са много части и пожртвовања.

Пре рата је био са службом у Јужној Србији наш велики јерарх др Николај Велимировић, као епископ Охридски. Он је много учинио за цркву и народ у Јужној Србији. Изградио је конаке у манастиру Светог Наума, које су комунисти по свом доласку на власт разорили.

У Штипу је пре рата живео и служио са великим успехом епископом Серафим, који је тамо сахрањен. По свом доласку комунисти су његове посмртне остатке извадили и спалили. У Штипу је корисно радио за Светосавље епископе Викентије, каснији патријарх Српски. Међу одличним свештеницима био је познат по свом раду прота Стева Димитријевић.

Јужна Србија данас као Македонија

По доласку комуниста на власт Јужна Србија је проглашена народном републиком Македонијом, која по уставу комунистичке Југославије може да изађе из југословенске федерације ако жели. То је био диктат међународног комунизма и ВМРО-а, који су оставили отворена врата за прикључење те Македоније Бугарској или за стварање неке велике Македоније под непосредном контролом или управом Совјета. Понављамо, становништво Јужне Србије није никад било питано или гласало за стварање те Македоније.

Данашњи комунистички управљачи су само погоршали живот народа, а од Македоније створили најзападнију републику југословенске комунистичке федерације. Један од првих тешких поступака комунистичког режима било је вешање у Радовишту и Струмичком крају више сељака који су одбили 1945-46. да уђу у комунистичке задруге.

Народ Јужне Србије данас више него икад тражи везу и ослонац на Србију.

Српски комунисти, који су свесно или несвесно, допринели стварању те вештачке творевине, социјалистичке републике Македоније, осећају сада грижу савести, поготову пошто су од 1971. до данас одбачени од врхушке или су се сами уклонили са власти.

Под окриљем комуниста Албанци насрћу на Македонију. Купују имања и насељавају се. Данас само у Скопљу има око 100.000 Албанаца, а њихово присуство се осећа свуда на десној обали Вардара, око Тетова, Гостивара, Дебра, Кичева, Охрида, чак и око Куманова. Пошто и Албанце комунистички управљачи Македоније желе да представе као Македонце, долази до сукоба, суђења Албанаца (нарочито у Гостивару и Тетову). Преостали Турци симпатишу Србију и Србе.

Политичке промене у редовима комуниста Југославије од 1971. осетиле су се и у Македонији. После откривања „контра-револуције“ у Хрватској, током 1972. и почетком љ973. Централни комитет Савеза комуниста Македоније на више седница вршио је критике и самокритике. Тада је смењен секретар Централног комитета Славко Милосавски, човек Крсте Црвенковског. Милосавски је избачен из партије, а доцније се појавио у Америци као политички емигрант. Група Крсте Црвеноковског која се ослањала на хрватску групу Славке Дапчевић-Кучар и Мике Трипала (против Срба и Србије) почела је да губи терен, тако да је и сам Крсте Црвенковски изгубио позицију (био је једно време чак и потпредседник Југославије, први после Тита), да би најзад 1975 пребегао у Бугарску, где му је и место као старом ВМРО-вцу. Он треба да одигра своју улогу у променама после Тита, уз Бугаре и Совјете. Титовци тврде да је и даље у Македонији, али у немилости. Крста Црвенковски је 1974. признао да је у порасту узнемиреност македонске јавности за безбедност самоуправног социјализма и судбине многонационалне равноправне заједнице народа и народности. Он је чак подвукао да је негде неизвесност прерасла у страх и додао је да то није случајно, што је та узнемиреност већа у Македонији, него у другим областима Југославије, где је „национална еманципација везана за комунистичку Југославију“. Тиме је Црвенковски аутоматски признао да ће се са пропашћу комунистичке Југославије срушити и Македонија, као вештачка творевина.

Никола Минчев, који је био председник Собрања, изјавио је да су нове уставне промене и амандмани у уставу Македоније довели до националистичких појава и објаснио је да су биле „резултат претеране емотивности. Повезане са националном афирмацијом македонског народа, али то ствара услове за развијање класног непријатеља“.

Лазар Колишевски, који је по уклањању Црвенковског, свог највећег непријатеља, избио на чело комунистичке хијерархије Југославије, изјавио је своје незадовољство због недовољно одлучних ставова појединаца према национализму, а ако се то потцени можда ће скупо коштати Македонију, ако не данас, онда сигурно сутра. А Колишевски зна добро да је Јужна Србија одувек била везана за Србију.

Један од македонских шефова, који је 1976, у првом плану комунистичке Југославије, Димче Беловски изјавио је да би било апсурдно, штетно и неодрживо ако би се тврдило да у социјалистичкој републици Македонији нема ни изражаја ни упоришта национализма и сепаратизма. Он је дословно рекао; „Ми смо нација која је мукотрпно потврдила и потврђује своје постојање“. У суштини, нико у свету није признао. У издању УНЕСКА 1975 (издање за Југославију) Македонија није ни поменута као република федерације. Димче Беловски је такође признао да стање кризе у Југославији узбуђује човека, који са зебњом прати развој догађаја и пита се са страхом: „Куда иде Југославија и шта се са њом дешава?“ Та забринутост се по Беловском претвара у душевну драму македонског човека, засновану на безрезервном уверењу да су македонски национални интереси, национална егзистенција Македоније и просперитет судбински везани за будућност Југославије (комунистичке). Беловски види, исто као и Црвенковски у пропасти комунистичке Југославије пропаст и Македоније. У томе се не вара.

Лазар Колишевски је подвукао да је у време „ниформбировске кампање (после 1948. кад је избио сукоб Тита и Коминформа) била покренута парола о уједињењу Македоније у некој федерацији, али не у југословенској“. То опет потврђује питање стварања велике Македоније у некој совјетској федерацији. Колишевски је иначе, један од ретких македонских шефова комуниста, за њено везивање са Србијом и одлучно је против сваког отуђивања.

Киро Глигоров, данас у 1976. најистакнутији македонски комунистички шеф и председник југословенске Народне скупштине, подвлачи да су „данашњи односи и позиције Македоније означени као судбински за македонски народ и да у тој светлости треба сагледати какву тежину и вредност имају пароле „слободна Македонија“ или „свеколика Македонија“. „То потврђује да ни Глигоров није за Бугарску, јер је зет Стојана Мишева, који је после 1918. био пребегао у Бугарску, тамо се разочарао и искористио амнестију краља Александра да се врати у Јужну Србију 1925.

Димче Беловски је на седници Централног комитета Савеза комуниста Македоније 1973. сам поставио питање: „Каква представа Македоније постоји у другим деловима Југославије?“ И одмах одговорио: „Чини ми се и то треба да признамо отворено да је представа у опадању тренутно и да би требало показати изузетну способност да се таква представа о нама измени и побољша“. То значи да и друге области Југославије не виде користи од постојања једне такве вештачке творевине, економске и политичке, као што је Македонија.

Извесни „Македонци“ су се јавно жалили што нису изједначени са Србима, Хрватима и Словенцима у погледу издавања књига на „македонском језику“, у преводу „македонских дела“ на друге југословенске језике и у погледу штампе на „македонском језику“.

Председник Централног комитета Савеза комуниста Македоније Чемерски признао је и подвукао постојање „лидерства“ и „групашења“ у Македонији 1973, јер извесне групе и појединци теже да постојање проблема искористе за личну афирмацију и сопствено натурање. Он је циљао на Црвенковског и његову пробугарашку групу и подвукао је „трулост македонског комунистичког друштва“. На то је указао и Никола Минчев. Александар Грличков, нова звезда југословенског комунизма, који одржава везу са Совјетима, Комеконом и Варшавским пактом (иначе је проказао и оптужио свог рођеног оца 1945. комунистима) изразио је опасност због „продора малограђанских идеја и схватања у македонском друштву, које нагризају и нападају класне основе Савеза комуниста“.

Генерал-пуковник и председник Македонске академије наука Михаило Апостолски (пре рата Митић) напада 1976. бугарске ђенерале Маринова и Сиракова, који су били фашистички ђенерали, а 1944. постали комунистички ђенерали. А заборавља да је сам био краљевски југословенски ђенерал штабни мајор, а затим прво Бугарин. Па Македонац и најзад комуниста. Он се 1976. жали да македонски нацију и данас 1976. многи прећуткују или својатају њену историју и културу.

На све то нису потребни многи коментари, јер сами данашњи комунистички шефови немају веру у ту Македонију, коју су створили само на штету српских интереса. Они јој чак не виде ни дуг век и тесно је везују са опстанком комунистичког режима. Македонија стоји на стакленим ногама и преживљује најтежу економску и друштвену кризу, коју не може да преброди без помоћи Србије.

Отворен сукоб између Бугарске и Југославије, по питању Македоније, њеног стварања, њеног „ослобођења“, њеног састава, њене мањине у Бугарској и узајамна клеветања и оптужбе бугарских и југословенско-македонских комуниста допринели су опадању утицаја Савеза комуниста. Народ Јужне Србије никад није примио и прихватио комунизам, али му сада још више окреће леђа, јер сматра да је комунизам крив за најтежу економску кризу, која је створена. Зато се уопште не интересује за идеолошке проблеме и марксистичко васпитање, већ га интересује његов јадан живот и најгори услови истог, без слобода и права човека. Осећа се све веће скретања курса Скопља ка Београду и Србији.

По уклањању Крсте Црвенковског и његове групе, у Македонији сад играју прву улогу Лазар Колишевски, Киро Григоров, Александар Грличков, Ангел Чемерски, Благоје Талевски и Благоје Попов. Колишевски, Григорев и Грличков су и у првом плану комунистичке Југославије и Савеза комуниста Југославије, а тиме се и објашњава њихов став против Бугарске, јер би тамо изгубили у престижу. Уклоњени су из првог плана Никола Минчев, Стахил Гигов, Љубчо Арсов, Михаило Апостолски и многи други, у оквиру разних чишћења и због припадништва и везивања са разним групама и фракцијама, ван Македоније.

На прослави „Илиндена“ 2. августа 1974. Благоје Талевски је поновио да је Македонија створена уз помоћ комунистичке партије Југославије.

Јула 1974. под председништвом Чемерског одржано је велико заседање Централног комитета Савеза комуниста Македоније и других шефова и тела Македоније, у присуству секретара Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије Тодо Куртовића, у вези идеолошког успостављања чланства Савеза комуниста Македоније „јер се то чланство одбило од Савеза комуниста и уопште се не интересује за марксистичко васпитање“. Пре тога је градски комитет Савеза комуниста Скопља одлучио примену јачег марксистичког васпитања и верну примену Титовог писма и одредаба новог устава, ради сузбијања оних који коче самоуправни систем, а тих је много.

Народ Јужне Србије, српски народ, води и осећа неправду, коју су над њим извршили ВМРО, бугараши и комунизирани ВМРО-вци од 1944. до 1976. Три деценије је мали период за историју, али за једну генерацију значи много. Тај исти српски народ зна шта значи страна управа. Он је имао над главом Турке вековима, затим Егзархију, бугарске учитеље и свештенике, крвав терор ВМРО-а и комитаџија и најзад комунистичку тиранију. У току више векова провео је свега десетак година од 1929. до 1941. године слободног живота, али те су му године остале у најбољем сећању, оне му дају наду и снаге да издржи до успоставе слободе, јер му је доста лажне пропаганде, лажног убеђивања и лажних обећања.

Није чудо што се свуда и на сваком месту изражава осећај који није могло ништа да сломи. У Скопској Црној Гори комунистички македонствујушчи нису могли да поколебају чврст став српског народа: 60% народа носи српску шајкачу, 85% се презивају на „ић“, неколико основних српских школа одржавају српски дух и више цркава српску веру.

У Скопљу, Душановој престоници и данас се све назива српским именима и ако су комунисти званично сва имена прекрстили. Народ се служи српским језиком само 50% служби и власти примењују „службени македонски језик“. Једина српска гимназија није у стању да прими све ученике, који желе да уђу у њу, по жељи и ученика и родитеља. Где год је потребан специјалиста, стручњак и научник, тражи се Србин, исто тако у спорту, у техници и другим изражајима. У Штипу, Струмици, Куманову, Велесу, Тетову, Гостивару, Битољу, Ђевђелији, Дебру и другим местима су у живом сећању имена српских првака и њихових породица. Сви се сећају „лепих дана пре рата“. Охрид, највећи туристички центар Македоније, пун је Срба, ту се српски говори и осећа. Мештани употребљавају само српски језик и то им годи, јер од Срба опет живе.

Комунистички шефови признају да је Македонија створена од комунистичке партије и Тита. Значи са падом комунистичког режима ствари ће се поставити на своје место. Наром ће добити право да се слободно изрази, како би обезбедио свој опстанак и своју будућност. То је нада свих Срба, било да су из Србије, Јужне Србије, Војводине. Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Крбаве, Славоније и других покрајина Југославије. Наравно по паду комунистичког режима прво ће се организовати српска национална територија и повући границе, како би се сви Срби нашли у безбедности.

Страни утицаји на Балкану

Балкан преставља природну везу Европе са Блиским и Средњим Истоком, у другом плану са Африком и Азијом. Због тога је велика његова стратегијска и економска важност. По свом географском положају Балкан је вековима вукао све странце, поготову освајаче, било што им је био препрека на путу освајања, било што им је требао као оперативна основа или као комуникациони правац.

Најважније подручје Балкана је област Скопља са Јужном Србијом. Називају је „балканским језгром“, јер ко влада том облашћу влада и Балканом.

Од краја XIX века европске велике силе почеле су да показују интересовање за стварање једне области на Балкану, која би увек могла да се користи као повод за интервенције. Та је област названа „Македонијом“, без да се помишљало на стварање неког македонског народа. Заинтересована је Немачка због продирања на Исток. Царска Русија ради силаска на топло море, а то ће наследити и комунистички Совјетски Савез. Аустроугарска да би доминирала Централном Европом и Балканом. Енглеска ради присуства у свима европским збивањима и због везе са Средњим Истоком. Француска је такође имала својих разлога да асе интересује за Балкан, још од крсташких ратова до продора Наполеона у Далмацију. Једино Турска никад није помишљала да ствара Македонију, јер је знала да је Балкан освојила победом на Косову пољу, победивши Србију. У току целе окупације од пет векова. Турска је знала само за покорене српске, грче и бугарске територије, а Јужну Србију је освојила од Србије. При крају своје владавине Турска је осетила да ће јој Србија поново бити опасна у будућности и зато је одлучила да искористи амбицију Бугарске, оснивањем Егзархата, ради сузбијања српског духа у Јужној Србији. Бугарској је то добро дошло.

Све велике силе које су имале интереса на Балкану користиле су ту бугарску амбицију, на штету интереса Србије и Грчке. Немачка, Аустроугарска и Царска Русија увек су подржавале Бугарску. Царска Русија у извесним моментима, можда је имала и осећаја за Србију, али је политички интерес увек превлађивао. У Балканском рату Бугарска је рачунала на лавовски део, али велики успеси српске војске а и њени слаби војни изражаји натерали су је 1913. да зарати са Србијом, Грчком и Црном Гором. ВМРО је био бугарска творевина, али после прве окупације 1915-1918, Бугарска више није могла да рачуна са том организацијом. Зато од 1941. до 1976. опет наставља чисту бугарску политику, без помињања „македонизма“. Ово је довело Бугарску од 1974. у отворен и тежак сукоб са комунистичком Југославијом, која наставља са Титовим планом велике Македоније, што је уперено против интереса Грчке и Бугарске. Иза комунистичке Бугарске стоји Совјетски Савез, коме такође одговара формула велике Македоније, што Брежњев и Громико вешто повезују са „одбраном социјалистичких интереса“ и „Доктрином Брежњева“ која је 1968. примењена у Чехословачкој. У 1976. се поставља више него икад потреба Совјета за војне базе у Македонији и луке на Јадрану. Сада постоји једна нова сила која се интересује за „балканско језгро“, а то су Сједињене Америчке Државе са Северо-атлантским пактом. Од 1960, за Балкан се интересује и једна трећа светска сила, комунистичка Кина, која је узела под окриље комунистичку Албанију.

Тако Балкан опет улази у први план светског интересовања, а у њему кључно место заузима „македонско питање“. Даљи развоји ће донети и нове догађаје, али једно је тачно – Јужна Србија, данашња Македонија, увек је била и остала српска национална територија. Српство не може и не сме да је изгуби, јер ту станују Срби и то подручје је српска колевка.

Турци су били поштенији од осталих. Кад су 1912. изгубили рат и доминацију на Балкану они су кроз уста председника општине Скопља Решад беја рекли краљу Петру I: „Пет векова је како су овај град Отомани од Вас отели мачем. Сада се ратна срећа окренула Вама, против отоманског оружја. То што смо мачем узели, мачем и предајемо. Од кога смо узели томе и дајемо“. Тиме су признали да су Скопље и Јужна Србија српски.

По пробоју Солунског фронта 1918. Французи и Енглези спасли су Бугарску, јер нису дозволили Србима и Грцима да уђу на њену територију и да је окупирају. Бугари су 1941. опет били уз Немце и против европских савезника.

У току Другог светског рата уништене су све моралне вредности у свету, уз свесну или несвесну помоћ двојице несавесних државника Черчила и Рузвелта. Тај рат донео је највеће зло старој хришћанској цивилизованој Европи. Међународни комунизам је добио од савезника одрешене руке да успостави свој поредак у Централној и Источној Европи и већем делу Балкана. српски народ је опет бачен у једно ново, незаслужено, ропство. Бугарска је опет спашена од новог заштитника, Совјетског Савеза. Усташи су постали Титова „ослободилачка војска“, а бугарска фашистичка војска „народна ослободилачка војска“. Обе помогнуте од борних кола маршала Црвене Армије Толбукина завеле су нов комунистички поредак на Балкану. Ђенерал Дража Михаиловић и српски народ су избрисани из списка савезника, створена је комунистичка федеративна Југославија, а уз њу и република Македонија од наше горде Јужне Србије. Нико није дозволио Србима да слободним гласањем изразе шта желе и да сами одреде своју судбину. Они су 1944-45. доживели најбестиднију издају у историји, нису признали и не признају створено стање, настало после неморалне трговине са државама и народима. Српски народ је знао да живи у слободи, знао је да робује, али је знао и да се бори за повратак слободе. Он је стекао искуства, која ће знати да користи. Ток историје се не зауставља, доћи ће опет дани слободе за српски народ и за толике поробљене народе Европе и целог света. Ми Срби у слободи, као прави легитимни представници поробљеног Српства, дижемо свој глас и тражимо правду, успоставу демократије, самоопредељење народа и права човека.

Закључак о српском карактеру Јужне Србије

Из овог дела, које је засновано на историји, веродостојним и провереним подацима, на истини и неоспорној стварности, без икаквих шовинистичких побуда, сваки човек добре воље, непристрасан и демократа по убеђењу, моћи ће да види да је Јужна Србија, данашња Македонија, била и остала српска земља. Кад народ Јужне Србије буде имао прилику да слободним и јавним гласањем изрази своју вољу он ће то учинити, да би манифестовао своју жељу да се врати у окриље мајке Србије.

Срби никада нису тражили туђе, али нису давали своје. Балкан је једно од најлепших подручја света, његови становници имају све услове да живе у миру и деле радости, добра и благостање истог.

Између Срба, Грка и Румуна увек је било разумевања, осећаја и пријатељства. И Словенци имају исте осећаје. На њих би требало да се угледају Бугари, Хрвати и Албанци, који желе увек да грабе територије од других и да намећу вољу која се заснива на сили и обмани. Сваки народ може да живи у својим границама у миру и благостању. Идеал човечанства је демократија, кроз њу могу да се стварају и шире заједнице народа. Није искључено да ће у будућности, после пада тоталитаризма доћи и до ширих заједница, по примеру Сједињених Америчких Држава. У Европи је јак покрет за стварање Уједињене Европе, а почетак за то је Европска Економска Заједница, или Заједничко Тржиште и Европски Савет, са Европским Парламентом у Штразбургу.

Петар М. Милосављевић, Јужна Србија, Мелбурн, 1976, стр. 145–166.

Извор: https://stanjestvari.com/2025/06/30/stvaranje-makedonske-drzave-makedonske-nacije-i-makedonskog-jezika/